0
0
Deca koja su išla u školu Vladislav Ribnikar, taj sada regionalni, pa i svetski, simbol uništenja mladih života i života jednog dobrog čoveka, danas ili idu, ili se spremaju da idu, u srednje škole. U tim srednjim školama, uprave ništa nisu naučile iz tragedije koja se desila 3. maja prošle godine. Podrška učenicima iz Ribnikara ne postoji (osim promašene i u velikoj meri nestručne i neuspešne “psihološke podrške” istih onih koji su pravili brojne greške posle tragedije, počev od odluke da se u školu krene 7 dana posle masakra, preko puštanja muzike kao forme “terapije” u okrvavljenoj zgradi, deci koja su još uvek bila okamenjena od užasa, pa sve do rehabilitacije školskog psihologa koja, i dan danas, radi u istoj školi). Jedan deo tih genijalnih kadrova i predstavnika “struke” i danas je u “multiplanetarnom” timu koji je vlada osnovala na predlog nekoliko ožalošćenih roditelja, a koji organizuju finalnu memorijalizaciju na godišnjicu ubistva, 3. maja 2024. godine, nakon čega preti opasnost da sve padne u zaborav a “struka” potraži nove prilike za samoafirmaciju.
Posle 3. maja 2023. u Srbiji se nije promenilo ništa. Vlast se nije postarala da preispita rad Ministarstva prosvete i direktora škola, da prati kakvu podršku i razumevanje direktori srednjih škola pružaju preživelim učenicima Ribnikara, nego je tu decu prepustila haosu i džungli jednog polukvalifikovanog partijskog sistema upravljanja školama.
Na upite koje roditelji šalju direktorima srednjih škola u pogledu podrške učenicima Ribnikara stižu birokratski odgovori primitivnih, prostačkih ljudi koje je neko postavio da budu “direktori” i “direktorke” srednjih škola, a kopije koje se šalju Ministarstvu prosvete ne nailaze na odgovor ni reakciju.
Umesto da se svaki nedostatak empatije i svesti o odgovornosti školskog sistema za gubitak 10 života 3. maja sankcioniše neposrednom smenom direktora škole, Ministarstvo prosvete ćuti, kalkuliše, u nameri da ćutanjem i protokom vremena kompenzuje nemir kod onog malog broja stanovnika Beograda koji osećaju bol i tugu zbog svega što se nije desilo posle 3. maja 2023.
Pre nekog vremena, imao sam priliku da razgovaram sa jednom osobom na čelu jedne srednje škole koju mogu opisati samo kao polukvalifikovanu prostakušu, koja je svojim načinom ophođenja pokazala potpuno odsustvo svake svesti o tome kakve su specifične potrebe dece iz Ribnikara, kao i načina na koji desenzitizacija, prostota i birokratičnost uprava škola doprinose krizama dece u školama.
Kada su deca u školama, za njih su odgovorne škole, a škole, nažalost, kako se čini, u velikoj meri, vode oni najgori, najneprimereniji kadrovi koje grupa mediokriteta u kolektivima koji žele da imaju što manje izazova i problema većinski izglasa da popunjavaju fotelje.
Opisani fenomen bio je jasan iz ponašanja kolektiva Ribnikara nakon tragedije. Na sve načine, većinski deo tog kolektiva stavio se na stranu jedne grupe roditelja koji su se borili protiv osnivanja Memorijalnog centra, protiv posvećivanja zgrade škole u kojoj se desio masakr uspomeni na poginule, a sve izjavljujući onu poznatu, stravičnu, u suštini monstruoznu, frazu: “Život ide dalje”.
Fraza “život ide dalje” je nešto najnepristojnije što je moguće reći u lice bolu koji čini živote porodica poginulih, kao i svih onih koji osećaju da su izgubili “našu” decu, decu koja možda nisu biološki bila naša, ali su mogla biti. Naša deca, koja su preživela, danas se suočavaju sa istom bezočnošću i brutalnim debelokoštvom školskih uprava koje, poput nosoroga u vodi, plutaju i čekaju da prođe dan, ne misleći na to kako njihove navike da se ne radi, da se zataškavaju problemi, da se ne izlazi u susret ranjivima, da se ne vodi računa o kvalitetu nastave i odgovornosti nastavnika, utiču na krize kroz koje, bez izuzetka, prolaze preživeli učenici Ribnikara.
Kao što je škola Ribnikar postala simbol opasnosti za decu, a zbog čega se sada vodi postupak protiv škole i protiv države po tužbi roditelja postradalih, tako i druge škole nastavljaju po starom, da zataškavaju incidente, da ignorišu roditelje, da okreću glavu od prosute krvi i novopodignutih spomenika nevinima, malima, veselima, i njihovom prijatelju Draganu. Hteli bi da se zaboravi. Ne žele da uče. Da se trgnu. Da se pogledaju u ogledalo.
Napravili su nekakve “timove za nasilje u školi” u kojima sede ljudi koji pojma nemaju o nasilju. Isti oni kakvi su bili u Ribnikaru. Te timove su formirali direktori koji ne znaju apsolutno ništa o krizama kroz koje učenici prolaze. Ministarstvo, zagledano u sebe i u to ko će biti novi ministar, ne čini ništa da proaktivno disciplinuje i smenjuje direktore, da ih kontroliše pre nego što se desi kriza ili nešto još gore, da ispituje koliko su osetljivi, kako se ponašaju prema učenicima Ribnikara i njihovim roditeljima. Čekaju novu akutnu krizu da se “aktiviraju”, ne videći tekuću krizu, bol i patnju dece i njihovih roditelja u jednom ignorantskom, nekompetentnom, nemoralnom školskom sistemu.
Društvo uspavanih šarana koji rukovode školskim sistemom, društvo ljudi koji su sistematski desenzitizovani za bol i tragediju drugog, vaspitava decu u buduće odrasle ljude, koji treba da osećaju moralnu odgovornost i empatiju prema bolu drugih. Odnos prema porodicama postradalih jasno pokazuje kakvo je dno doseglo društvo u kome je moguće izjaviti, godinu dana nakon ubistva u Ribnikaru – kako mi reče neko na jednom od pomena postradalima ovih dana, da je neko u školi izjavio: “prošlo je već godinu dana, dokle više suze”.
Društvo u kome je moguće da ljudi koji tragediji pristupaju sa parolom “život ide dalje” bivaju birani na čelo roditeljskih tela u školama.
Učenici iz Ribnikara, odlikaši, danas dobijaju dvojke i trojke u srednjim školama u koje su otišli a da se ni jednom od mozgova koji upravljaju tim školama ne postavlja u glavama pitanje da li je možda potrebno prilagođavanje pristupa, kvalitetnija nastava, bolji rad sa učenicima, promena obrazaca pritupog pristupa srednjoškolskom obrazovanju koje je zasnovano na pismenim, kontrolnim zadacima, ispitivanjima (oblicima školskog rada koji su ili potpuno napušteni u najrazvijenijim školskim sistemima, ili se ubrzano napuštaju), a ne na kvalitetu nastave, kvalitetu nastavnika, kontroli tog kvaliteta?
U našim školama je moguće da nastavnik u jednom razredu ima odlikaše iz prethodnih 8 godina školovanja od kojih 10 ili 20 imaju dvojke ili trojke iz njegovog predmeta, što u svakom pristojnom školskom sistemu dovodi do postavljanja pitanja o tome kakav je to nastavnik, kako on predaje, kako se on postavlja prema materiji, kad su mu rezultati tako loši.
U ovom razorenom školskom sistemu šaranske uprave i šaranski kolektivi perpetuiraju narativ da su deca kriva, lenja, neradnici, nedisciplinovani, “pričaju na času”, “kasne na časove”, itd.
Reč je o narativu koji je na granici kolektivne intelektualne retardacije, koji pokazuje koliko je loš kvalitet uprava škola i mnogih nastavnika. Međutim, ponajviše, taj narativ pokazuje koliko je neodgovorno Ministarstvo prosvete koje je dopustilo da đaci iz Ribnikara, posle tragedije, na godišnjicu tragedije, nemaju nikakvo pedagoško praćenje, pedagoški obzir, koje ne kontroliše direktore srednjih škola u pogledu etički problematičnog i nestručnog odnosa prema toj deci i njihovim roditeljima i koje, na taj način, učestvuje u stvaranju uslova za nastanak trajnih posledica za ovu decu.
Ministarka prosvete, i budući ministar ili ministarka prosvete, trebalo je da nauče nešto od Branka Ružića, ministra prosvete u vreme tragedije, koji je, kao pristojan čovek, podneo ostavku. Oni bi trebalo da dođu u škole u koje idu deca iz Ribnikara i da se zagledaju u oči te dece. A onda da se prošetaju do kancelarija direktora škola. Sa crvenom olovkom u ruci i crvenim kartonima u džepu. Kao što se u fudbalu daju crveni kartoni za faulove, tako se i u školama koje se ponašaju kao da najveće tragedije u istoriji školstva u Evropi nije bilo, moraju deliti crveni kartoni direktorima. Preko noći.
Ministarstvo prosvete to ne čini i time učestvuje u perpetuiranju stanja koje omogućava nastavak patnje.
Svaki normalan roditelj koji, na žalost, ima decu u obrazovnom sistemu Srbije, se oseća kao autor teksta.