0
0
Začetnik savremene psihoterapeutske klinike, francuski psihijatar Filip Pinel (Philippe Pinel), poznat je po svojoj, tzv. “afektivnoj psihoterapiji”, čiji je temeljni stav da je svaka psihoterapija neka vrsta moralne re-edukacije. U korenu te ideje je uvid da se gotovo sve dramatične lične situacije sastoje iz konflikta vrednosti, a u najvećem broju slučajeva patnja, unutrašnje stradanje i drama povezani su sa moralnom dilemom: da li da nekog napustim, da li da se žrtvujem za nekoga ili nešto, da li da starog čoveka pošaljem u starački dom, da li da stanem iza nekog principa, da li da kažem istinu i onda kada ona nije popularna, i mnoga druga slična pitanja “dinamizuju” dramu sa kojom ljudi, kako smatra Pinel, dolaze na psihoterapiju. Stoga je terapeutski efekat rada sa nekim uvek moralno edukatorski, ili konkretnije u duhu Pinela, moralno reformatorski. Drugim rečima, psihoterapija je, u velikom broju slučajeva, neka vrsta manje ili više nežnog prevaspitavanja čoveka. Zato i postoji najčešći oblik transfera (projekcije važnih životnih odnosa na terapeuta) od strane klijenata, naime doživljaj psihoterapeuta kao roditelja.
Isti princip važi i za psihoterapiju, odnosno reformu, društva u celini. Jedno bolesno društvo mora se prevaspitati da postane dobro, dobronamerno, korisno, prijateljsko društvo za svoje pripadnike. Kada je društvo zapušteno, ono podseća na zapušten plac ili livadu na kojoj je iždžikljala visoka, suva i tvrda, neravnomerna trava, kroz koju se ne može proći a da se čovek ne ogrebe ili da ga nešto ne ujede. Svaki seljak zna da je prvi korak u sređivanju takvog placa ili livade košenje: uzme se kosa, ili mašina za košenje, i skine se gustiš koji pitomo mesto za šetnju i život pretvara u neupotrebljivo i opasno mesto za boravak.
Zanimljivo je za gradske ljude da jednom prisustvuju košenju zarasle livade mašinom. Tu se, na slikovit način, vidi kako funkcioniše promena: mašina koja ulazi u naizgled neprobojan zid tvrde i, čini se, neprobojne trave, ostavlja samo nizak, svež, zelen sloj zdrave trave, a sve ono što je bilo visoko, suvo i bodljikavo – melje. To je proces koji se mora sprovesti sa pravosuđem u Srbiji.
Potrebno je uvesti sistem tranzicione pravde, uspostaviti tranzicionog tužioca i tranzicioni tribunal, i procesuirati sve sudije i tužioce po ubrzanoj proceduri, uz uvođenje obavezne smrtne kazne za namerne zloupotrebe sudijske i tužilačke funkcije.
Dokazni postupak treba da bude efikasan: pregledom predmeta u svim slučajevima mogu se ustanoviti namerne zloupotrebe. Notoran primer je rad nejnekompetentnijih sudija u sistemu, naime porodičnih i nekih parničnih sudija: donošenje odluka o ranjivima i maloletnima koje su očigledno neprimenljive, kojima se oni lišavaju roditelja, kojima se daju na odgajanje stranim ljudima koji za to dobijaju novac iako imaju živd i dobre roditelje, koji su siromašni, ili su protivnici režima. Radi se o hiljadama presuda u kojima se prepisuju nepismene brljotine kojekakvih centara za socijalni rad koje su očigledno koruptivne i nekompetentne. Potom na red moraju doći krivične odluke o osudama na zatvor koje zvuče kao da ih je pisao učenik 5. razreda osnovne škole, a kojima se bolesni ljudi šalju u pritvor dok se dileri droge i ubice puštaju kući uz nanogice.
U svim navedenim slučajevima sudije treba osuđivati na smrtnu kaznu uz brzo izvršenje po posebnim procedurama.
Mašina za košenje radi brzo i neposredno, u suprotnom bi se toksični gustiš namnožio i postao istinski neprobojan. Upravo zato postoji sistem tranzicione pravde, koji kontrahuje vreme, skraćuje postupke, i oslobađa društvo onih najgorih.
A sudije i tužioci koji zloupotrebljavaju svoje funkcije su nesporno najgori i najnemoralniji ljudi u jednom društvu.
Terapija društva je slična nekoj vrsti unutrašnje transformacije koja se dešava u individualnoj terapiji. Ona nikada nije bezbolna, i podrazumeva moralne promene na koje čovek ili sam sebe prinuđuje, ili ga, na različitim nivoima, na njih prinude život, društvo, drugi ljudi.
Smrtna kazna je prirodan instrument tranzicione pravde u situaciji u kojoj je temelj mafijaškog načina funkcionisanja države i društva sudska i tužilačka mafija koja je zamenila pravosuđe.
Bez smrtne kazne nije moguća kvalitetna tranziciona pravde. Bez nje toksičnu livadu nije moguće pokositi, kao što bez moralne reforme i prevaspitavanja nije moguće isceliti unutrašnje vrednosne drame kroz koje ljudi prolaze.
Oni koji su čitali Herodotovu istoriju, znaju za događaj za persijskim sudijom Sisamnesom. Persijski kralj Kamnes II je saznao da je Sisamnes korumpiran, pristrasan sudija. Uzeo je, kako bi se to danas reklo, neke njegove “predmete” i prostim pregledom (ne radi se o raketnoj fizici, činjenice su u predmetima uglavnom vrlo očigledne) utvrdio da su prijave protiv Sisamnesa istinite.
Odmah je Sisamnesa osudio na smrt tako što će biti živ odran (biće mu, drugim rečima, oguljena koža), i dao mu je priliku da sam izabere svog naslednika.
Kao i naše sudije, Sisamnes je odmah namestio svog sina za sudiju.
Kralj Kamnes je postavio Sisamnesovog sina, ali je stolicu na kojoj će on sedeti u sudnici presvukao Sisamnesovom odranom kožom, tako da se sin priseća kakav je bio otac.
Herodot dalje piše da je Otan, Sisamnesov sin, bio dobar i pošten sudija jer je svaki dan sedeo na odranoj koži svog oca kriminalnog sudije.
Herodotovo svedočenje je primer onoga o čemu govori Filip Pinel: moralne reforme, ili, kako bismo danas rekli, “pravosudne reforme”.
Average Rating