0
0
Čitava tradicija psihologije podržava i primenjuje jednu arbitrarnu i krajnje proizvoljnu distinkciju između takozvane “kognicije” i takozvanog “afekta” (saznanje s jedne, i osećanja s druge strane), a filozofija, sa svoje strane, u dobrom delu svoje tradicije podržava razlikovanje između razuma, uma i intuicije, uključujući i telesno saznanje koje uključuje osećanja, kao različite “kapacitete” svesti. Ni jedna od ovih distinkcija nije načelno održiva.
Ono što psihologija naziva “kognicijom”, kada je reč, recimo, o vrednostima, ne može se uopšte ni dogoditi bez emocija, jer upravo emocije otkrivaju naše prave vrednosti. Mi možemo misliti da imamo ili da prihvatamo određene društveno prihvatljive vrednosti, ali to koje su vrednosti zaista naše prave vrednosti saznaćemo tek kada prođemo kroz iskustvo koje afirmiše ili ugrožava neku vrednost koja nam je važna, nakon čega ćemo doživeti prijatnu ili neprijatnu emociju čiji će intenzitet zavisiti od važnosti te vrednosti u našem sistemu vrednosti, i od stepena u kome neko iskustvo afirmiše ili ugrožava tu vrednost. Psihoterapija se velikim delom zasniva na ovoj vrsti samospoznaje koja počinje sa emocijama a rezultira značajnim kognicijama. Primera radi, česti su ishodi u terapeutskom procesu (ali i u brojnim opštim životnim situacijama) u kojima konstatujemo da neke važne stvari nismo znali sami o sebi, a da su nam te uvide omogućile upravo emocije. Posebno je čest primer izuzetno ranjivog ega kod ljudi, koji inače, svesno, sebe smatraju smernima i skromnima: iskustva kojima se negira vrednost njihovog ega često dovode do transformacije koja podseća na dijalektiku “Dr Jekyll and Mr Hyde”, kada čovek prosto “podivlja” iz jednog sasvim mirnog stanja, samo zato što je ugrožena njegova prenaglašena i uvećana samopercepcija.
Slično navedenom, razlikovanje između “razuma” i “uma”, s jedne, i “intuicije” je neodrživo, jer su naše koncepcija razuma i uma, kao što to ubedljivo objašnjava Artur Šopenhauer, kontradiktorne, parcijalne, zbunjujuće i, u celini, sumnjive. Šopenhauer navodi jednostavnu karakteristiku razuma, naime da on utvrđuje odnos između uzroka i posledice u stvarnosti koja nas okružuje: “Razum ima samo jednu funkciju: neposredno saznavanje odnosa između uzroka i učinka; a opažanje stvarnog sveta kao i sva razboritost, pronicljivosst i pronalazački dar, ma koliko da je mnogolika njihova primena, sasvim očigledno nisu ništa drugo doli manifetacije te jednostavne funkcije” (Šopenhauer, 1981: 82). S druge strane, za Šopenhauera, um takođe ima samo jednu funkciju, a to je formiranje i upotreba opštih pojmova.
Imajući u vidu navedene ideje, koje, u načelu, u filozofiji važe kao relativno nekontroverzne još od Platona, osećanja, odnosno intuicija, koja podrazumeva telesne reakcije i procese kojima pristupamo saznanjima koja nam racionalno nisu dostpuna, takođe se mogu smatrati “razumom”, ako se njima na uverljiv način utvrđuju uzročno-posledični odnosi. Primera radi, u naučnom eksperimentu može se utvrđivati da li neka supstanca ima određeni efekat na živi organizam tako što će se ona davati životinjama i ljudima u određenom fiziološkom stanju (zdravima ili bolesnima, na primer), u različitim dozama, pri čemu se eventualni sistematski efekti tretiraju kao posledice, a odgovarajuće doze, vreme i način davanja supstance kao uzrok. Ova vrsta saznavanja kauzatliteta se tretira kao nesporna, kao tipičan primer racionalnog saznavanja uzročnosti, odnosno kao operacija razuma. Međutim, ukoliko je, kako to Šopenhauer kaže, razum okarakterisan saznavanjem uzročnosti uopšte, i to je njegova jedina definišuća karakteristika, onda je i osećaj životinje kada umire i njeno osamljivanje takođe razumna relacija između uzroka i posedice; uverenje, na nivou intuicije, da će se nekog dana desiti nešto dobro ili loše, i to se sistematski dešava (uglavnom, kada imamo odgovarajući osećaj, dobri ili loši događaji se dese), takoše predstavlja razumno zaključivanje, bez obzira na to što nemamo racionalno objašnjenje za način na koji ova uzročnost funkcioniše. Drugim rečima, ili razum nije isto što i racionalnost u kolokvijalnom smislu, ili, ako poistovetimo razum kao sposobnost i kao operaciju svesti s jedne, i racionalnost kao osobinu svesti s druge strane, intuicija i osećanja, koja su utemeljena u telesnim procesima, nisu iracionalni – ne postoji razlika između racionalnosti i intuicije.
Posledice ovog razumevanja koje Šopenhauer, na sebi svojstven, genijalan i jednostavan, način, iznosi, značajne su ne samo za psihoterapiju, nego za ukupno shvatanje diskriminacije znanja. Svako znanje koje podržava uzročnost na sistematski način ima svoje mesto u našim egzistencijalnim situacijama. To se odnosi ne samo na racionalno saznanje, nego i na saznanje koje se ponekad, donekle nepravedno i omalovažavajuće, naziva magijom. Svako saznanje, koje otkriva uzročne veze, predstavlja razumno saznanje. Ono uključuje telesne procese kojima pratimo vreme, sopstvenu fiziologiju (Vilijem Džejms je smatrao da samo opažanje vremena počiva na monitoringu sopstvenog disanja i otkucaja srca, dakle na percepciji telesnih procesa), osećanja koja nam najavljuju različite vrste iskustava (pojavu neke osobe, upozorenje na neku opasnost, predosećaj postignuća, itd.). Iz navedenih razloga, sve vrste saznanja imaju vrednost u psihoterapiji, ali i u kvalitetnoj komunikaciji, a diskriminacija znanja koja je karakteristična za racionalizam nema uporište u održivoj logičkoj argumentaciji.
Referenca:
Šopenhauer, Artur (1981). Svet kao volja i predstava I1. Prevod Božidar Zec. Beograd: Grafos.
Average Rating