2
1
Kada se čoveku, pa i celom jednom narodu, oduzme sposobnost za pravedni gnev, za protest, za odbijanje nepravde, i kada se on socijalizuje i programira tako da o organskim društvenim odnosima (porodica, roditeljstvo, komšiluk, prijateljstvo, temeljne vrednosti identiteta) razmišlja na isključivo institucionalni način (“država će to srediti”, “obratiću se institucijama”), taj čovek je pretvoren u impotentnog, uškopljenog roba sistema koji više nije u stanju da zaštiti ni sebe, ni svoju porodicu, ni svoje prijatelje, niti, ako je potrebno, da postrada podignute glave.
Sve ono o čemu smo učili kroz istoriju civilizacije, pa i kroz istoriju literature, o časti, poštenju, požrtvovanju, o vrednostima koje, kako to filozofi često kažu, “nisu predmet pregovaranja” (“postoje stvari o kojima se pregovara, a postoje i stvari o kojima se ne pregovara”, kaže Džon Rols, u svom čuvenom delu “Teorija pravednosti”), jednom prosečnom “građaninu” totalitarnih kvazidemokratija postaje nedostupno, jer on je ispranog mozga, njegov princip u delovanju prema društvu nije zaštita temeljnih vrednosti organske zajednice i porodice, nego naprotiv, zaštita “sistema” od organskih vrednosti.
Sve navedeno smo videli u krizi oko zločina u školi “Vladislav Ribnikar”. Umesto da ta škola bude srušena, kao mesto zločina koje više nema značenje škole, ni obrazovanja, ili bar pretvorena u memorijalni centar, plastični ljudi bez empatije okupljeni oko jednog prodavca led sijalica i jedne korumpirane političke vrhuške postepeno su “ispuštali pritisak” u balonu javnog nezadovoljstva i revolta, sve dok drugi plastični ljudi, uključujući i neke od onih koje su navodno “podržavali žrtve masakra”, nisu postepeno, dogovorima, dodvoravanjem, neformalnim komuniciranjem sa čaušima korumpirane vlasti, konačno i ispustili pritisak iz balona javnog nezadovoljstva i doveli do toga da “javnost” (u stvari jedna amorfna, bezlična masa lišena onoga što je Anri Bergson nazivao “elan vitale”, ili “životna snaga” ili “životna volja”) faktički pristane na to da 10 mrtvih i jedan uništeni dečak i njegova porodica postanu statistika, da se o memorijalnom centru za žrtve sve manje govori, a da se za v.d. direktora te škole postavi osoba u direktnom sukobu interesa. Za v.d. direktora škole postavljena je predstavnica kolektiva nastavnika koji se, iz očiglednih ličnih interesa, zalažu za to da se veći deo škole vrati redovnoj nameni, kako bi imali odgovarajući komfor i sigurnost radnih mesta, sve pored krvavih stopa poginulih đaka. Tako to funkcioniše u porobljenom, bednom, plastičnom društvu u kome muškarčići sa bradicom, novim escajgom i egzotičnim kerom na mestu “urednika nezavisnih medija” cenzurišu legendu srpske karikature u ime prava jedne javne prostitutke da “raspolaže svojim telom” na sablazan naroda, “javnosti” i svakog iole pristojnog čoveka. U takvom društvu, vrednost istine i vrednost života, pogotovo onog najranjivih (vrednost istine i vrednost života su u bliskoj uzajamnoj vezi) na dnu je hijerarhije “društvenih” vrednosti.
Nasuprot ovom plastičnom, nemoralnom, etički i politički bezvrednom kolektivu u kome je moguće da krvoproliće dece i njihovog čuvara tako brzo “legne”, u kome je moguće da se posle stotina smrti mališana u rukama kriminalnih socijalnih radnika i sudija koji njima trguju i koji su potpuno nestručni i nesposobni da kvalitetno obavljaju svoj posao (setimo se samo mučeničke smrti devojčice u Vršcu, ove godine), nikome od njih “ni dlaka sa glave ne fali”, pogledajmo Izrael kao kontraprimer.
Nakon pokolja civila i dece (u napadu Hamasa na Izrael poginulo je mnogo manje dece nego samo u poslednjih nekoliko godina u rukama kriminalne socijale i pravosuđa u Srbiji), Izrael se mobilisao, pokrenuo međunarodna savezništva, uključujući i dolazak dva američka nosača aviona u region, i krenuo u – osvetu.
Ta osveta je, naravno, sa jedne strane, odvratna. Ona podrazumeva upotrebu reči od strane izraelskih oficira i političara poput “istrebljenje” (“extermination” ), i opis Palestinaca kao “životinja”. Takvi postupci, i sve ono što uključuje napad na civile, za svaku su osudu, predstavljaju ratni zločin po važećim normama međunarodnog ratnog prava, i kardinalni su etički prekršaj u ratu. S druge strane, ta vrsta kolektivnog gneva pokazuje organičnost izraelskog društva, njegovo vrednovanje ljudskog života, a posebno života dece i njihovih roditelja.
Pre mnogo godina, prilikom posete Svetoj zemlji, bio sam svedok, u Jerusalimu, incidenta u kome je neki socijalni radnik nekom čoveku oduzeo dete. Kada se to dogodilo, svi stanari zgrade u kojoj je taj čovek živeo, i dosta njih iz komšiluka, okupili su se ispred nadležne institucije sa zahtevom – ne da se dete vrati, nego – da im se preda taj socijalni radnik.
Nepotrebno je reći da je dete vraćeno istog dana.
Izrael nije neko divlje društvo. To je uređena demokratija sa nezavisnim pravosuđem, sa različitim mišljenjima, u kojoj mnogi Izraelci protestvuju protiv vladine politike prema Palestincima i demonstriraju ispred zida koji odvaja delove granice Izraela prema palestinskim teritorijama. Međutim, Izraelci su ljudi očuvanih organskih kapaciteta za zajednicu. Kod njih je tehnologija razvijenija i naprednija nego u Srbiji, ali oni nisu postali kiborzi, plastični ljudi, senke koje se plaše da kažu da nekoga ko zagovara ili “stručno” preporučuje povratak đaka u školu u kojoj je izvršen masakr treba šibom uterati u red i poredak, a ne sa takvima raspravljati i dozvoljavati da se razvodnjavaju temeljne društvene vrednosti.
Sposobnost za gnev, za očuvanje porodice, pre svega dece, za osvetu prema onima koji narušavaju najviše društvene vrednosti, na način na koji to pokazuje Izrael, istovremeno su za divljenje (kao demonstracija solidarnosti i svesti o važnosti ljubavi i potrebe za zaštitom najranjivijih), i za tugu (kampanja jedne vojne strukture koja je, do momenta pisanja ovog teksta, dovela do smrti više od 700 dece u Gazi).
Izraelci sebe vide kao “izabrani narod”. Oni to, biblijski posmatrano, jesu. Po istim uzusima, svaki narod koji drži do sebe i do svojih malih i nejakih članova, do malih ljudi koje smo dužni da čuvamo i odgajamo, može biti izabrani narod. Shodno tome, onaj narod kome njegovi mali ljudi nisu dovoljno važni da pokaže pravedni gnev i rastera polusvet koji bi da relativizuje zločine prema deci, ne samo da nije “izabrani”, nego može biti i proklet narod.
Lekcija koju nas Izrael uči je zato jedna od poslednjih. Ako i nju ne čujemo, i ne probudimo se na vapaje malih žrtava, čija krv, kako se to u pravoslavnom predanju kaže, “vapije ka Nebu za osvetom”, ako nastavimo da ćutimo na zloupotrebe dece, na oduzimanje dece od roditelja od strane polusveta u socijali i pravosuđu, na zataškavanje zločina prema deci i na pokušaje da se sve što se desilo u “Ribnikaru” poda zaboravu, a da cenu plate isključivo jedan nesrećni dečak koga je zloupotrebio ko zna ko, i njegovi roditelji – onda ne zaslužujemo da se nazivamo narodom, ni ljudima.
Average Rating