0
0
Mnogo je energije u ovom društvu utrošeno na političke konfrontacije. Najnoviji lokalni i beogradski izbori su pokazali da opozicija nije opozicija, da u Srbiji svi u izvršnoj vlasti i oni koji na istu pretenduju pripadaju istom korpusu ljudi, karaktera, motiva i interesa, i da se, suštinski, ni za narednih 50 ili 100 godina ne može očekivati nikakva bitna promena dok u etru cirkulišu ljudi istog kalibra, istog društvenog profila, istih obrazaca mišljenja koje je lepo izrazio jedan Ćuta nedavno: “ja sam se za svoj mandat krvavo borio”.
Nema sreće ni promena među borcima za mandate koji prave “džentlmenske dogovore” sa vlašću da im se odobravaju liste na kojima se nalaze fantomski glasači, pa i fantomski kandidati za odbornička mesta. Nema tu sreće.
Prostor za društvene promene nije među političkim strankama, i nije u domenu izvršne vlasti. On je u domenu pravosuđa, čija je uloga da bude korektor izvršne vlasti, kao i društvenih nepravdi uopšte. Funkcionalan, kvalitetan pravosudni sistem bi doveo u poredak i izvršnu vlast, ali u Srbiji je pravosudna vlast najgora od svih vlasti, u njoj su okupljeni najgori i najnekvalitetniji ljudi stručno i moralno (čast izrazito malobrojnim izuzecima, koji se mere u promilima), a pravna struka u Srbiji prosto nema kapacitet da iznedri iole pristojno pravosuđe.
Pravno obrazovanje u zemlji je, blago govoreći, katastrofalnog kvaliteta i formata. Pravni fakulteti predstavljaju neku vrstu nastavka srednje škole, u najboljem slučaju neke ispodprosečne više škole, u kojima se i po načinu nastave, i po načinu polaganja ispita, nastavlja srednjoškolski model obrazovanja. Bubanje i odgovaranje. Nema čak ni diplomskog ispita. Strana literatura je u tragovima, a profil nastavnika je, čast izuzecima, duboko žalostan, što se može videti i sa zvaničnih internet prezentacija tih fakulteta.
Rezultat ove potpune katastrofe u kvaziuniverzitetskom obrazovanju pravnika je evidentni sunovrat i duboka nefunkcionalnost pravosuđa, ali i advokature. Dugogodišnja praksa da se i diplomci tih i takvih fakulteta, loših i izrazito akademski nekvalitetnih, selektuju za ulazak u pravosuđe po principu “što grđe, to bolje”, dokrajčila je i poslednje izglede pravosuđa da uopšte opstane kao iole kredibilna grana vlasti. U pravosuđe se, naime, decenijama regrutuju najgori studenti, što se može videti i sa internet prezentacije novinarske mreže KRIK, naslovljene “Prosudi ko sudi”. Tu se vidi jedna ogromna koncentracija intelektualnih krševa sa prosečnim ocenama 6, 7, maksimalno do 8, uz dužinu studiranja i tih i takvih “fakulteta” po 10 godina i više. Dakle, od jednog nekvalitetnog, poluobrazovanog kadra, regrutuju se najgori za pravosuđe. I za advokaturu.
Rezultat te činjenice je da danas imamo sudije koje spadaju u ubedljivo najneobrazovanije “visokoobrazovane” kadrove u strukturi vlasti. Veliki broj sekretarica u velikim preduzećima obrazovaniji je od ogromne većine sudija u ovoj zemlji. Masa njih nije čak ni završila master studije, da se ne govori o tome da nemaju nikakve objavljene radove, pravna mišljenja, i reference bez kojih biranje na sudijske funkcije u ozbiljnim pravnim sistemima nije moguće.
Sudstvo u Srbiji po statistikama uživa najniži stepen poverenja od svih grana vlasti. Ljudi ga smatraju nestručnijim i korumpiranijim i od carine, i od građevinskih inspekcija, i od službi za legalizaciju. Dakle, društveno dno.
Skandali sa sudijama su bezbrojni. Pre nekoliko godina, sudija u Vranju je razrešena jer je utvrđeno da se bavila prostitucijom posle radnog vremena, i o tome objavljivala fotografije na društvenim mrežama. U najvećem osnovnom sudu u zemlji bio je skandal, koji je zataškan, sa novoizabranom sudijom porodičnog odeljenja koja je na mreži LinkedIn nudila svoje usluge nekompatibilne sa funkcijom sudije, pa ni sa poslom sudijskog saradnika. Predsednik jednog važnog drugostepenog suda bio je na sastanku sa bratom najvećeg narko dilera u regionu, dok je tom narko dileru suđeno u njegovom sudu. I tako dalje, i tako bliže.
Građani danas, kada dobiju poziv na ročište u sudu, mogu samo da se smeju, ili da plaču, počev od sadržaja tog poziva, koji ne sadrži osnovne zakonom propisane elemente, pa do njegove pismenosti, do gramatike, do tona. Zapisnici sa suđenja liče na ponavljačke pisane zadatke u osnovnoj školi, već i na tehničkom nivou, da se ne govori o strukturi, tačnosti i informativnosti. Obrazloženja presuda su tek materijal za dokazivanje potpune kataklizme u pravnom obrazovanju sudija i saradnika.
Uz obavezno prepričavanje na početku, prelazi se na odluku često bez pozivanja na odgovarajuće zakonske norme, obrazloženja podesećaju na provokaciju ili šalu, a odluke se donose po urgencijama, kafama, telefonskim pozivima, posle sumnjivih poseta advokata, ili prosto, po ličnom kapricu.
Znanje stranih jezika sudija je, uglavnom, poražavajuće, a njihova javna delatnost, njihov doprinos pravnoj struci i nauci, nije ni nula – on je u minusu, jer kad se čitaju “radovi” tih pravnih “kadrova” na pojedinim pravosudnim portalima, čovek se pita da li je to pisao univerzitetski obrazovan čovek ili daktilograf.
Kad smo kod daktilografa, kao tehničke ispomoći, tu dolazimo do mogućeg spasa iz aktuelne situacije.
Veštačka inteligencija, koja je inicijalno zamišljena kao tehnička pomoć.
Napredak veštačke inteligencije uskoro će verovatno dovesti do toga da veštačka inteligencija tuži i sudi, što bi garantovalo bar elementarni nivo tehničke korektnosti i zakonitosti, kao i izvestan miminalni logički i nivo pismenosti odluka i njihovih obrazloženja. Već to je ogroman, nedostižan zadatak za sadašnje “sudije” i “diplomirane pravnike” u Srbiji.
Samo veštačka inteligencija može doneti koliku-toliku kompetentnost i funkcionalnost pravosuđa, posebno sudstva, koje je gori deo pravosuđa (među tužiocima se još nađe poneko ko pokušava da stručno radi svoj posao), a samim tim može dovesti do neke predvidivosti i uređenosti i drugih društvenih odnosa, koji će onda učiniti manje bitnim ko je na vlasti u izvršnom kapacitetu.
Pravosuđe je srce društva.
U Srbiji, pravosuđe je metastazirani tumor društvene propasti.
Average Rating