0
0
Postoji staro policijsko pitanje koje se koristi u istrazi krivičnih dela, koje glasi: ko ima koristi od dela?
Isto pitanje dovodi do jasnih odgovora o političkim strankama i političkom životu.
Ko ima koristi od postojećeg stanja?
Ko živi bolje, ima više novca, više radnih mesta u “svojim” državnim preduzećima, više privilegija nego ranije?
Ko ima odborničke i poslaničke plate nakon izgubljenih izbora?
Ko bez radnog staža stanuje u luksuznim stanovima i glumata “elitu” po centralnim beogradskim opštinama i kafićima?
Eto, to su kolaboracionisti. Oni koji misle da se principijelno ne može i ne treba postupati i koji “razumeju lokal”, kao da je lokalna politika suprotna logici političkog života uopšte.
I uvek im je kriv neko drugi. Građani, mediji, stranci, Đilas. Dok od svih njih profitiraju.
Jedino oni nisu krivi.
I jedino oni uvek profitiraju kad “izgube”.
Jedan od njih nedavno, kad se govorilo o neprihvatanju mandata, reče: “ja sam se za svoj mandat krvavo borio”.
Upravo tako. Za mandat se borio. Ne za opšti interes.
Njihova dijalektika političkog delovanja je jednostavna.
Lična korist. Mandat. Promocija.
Korak po korak ličnog boljitka u nepravdi.
U tmini.
U sipećem očaju ljudi oko njih.
Oni su supstanca društvenog sunovrata.
Oni su foliranti koji su, kako napisa Momo Kapor, prevarili život.
Nikada nisu čitali Wilhelma Hennis-a koji je pisao o tome da politika ne može postojati bez etike. Da politika nije “pragmatika” kako je oni razumeju, nego principijelno delovanje u javnom interesu, držanje reči, dogovora, i očuvanje smisla političke zajednice.
To nije trka za novcem i ličnim pozicijama.
Nije potajno dodvoravanje i kolaboracija.
Politika nije beščašće.
Average Rating