1
0
3. maja 2024. godine dete od 13 godina po imenu Kosta Kecmanović, odličan đak “vračarske”, centralne beogradske osnovne škole, iz pištolja je ubio desetoro nevinih, devetoro dece, svojih drugara, i jednog odraslog čoveka, pripadnika obezbeđenja škole, Dragana Vlahovića.
U Trećoj beogradskoj gimnaziji, srednjoj školi koja deli zid sa školom u kojoj se dogodilo masovno ubistvo, ni godinu dana kasnije, deca su pretukla nastavnika fizičkog, slomivši mu jagodičnu kost. U toj školi je takođe bilo više incidenata, uključujući i prijave problema sa nasiljem na školskim ekskurzijama.
Krajem maja 2024. godine, grupa tinejdžera huligana je pretukla i ubila brata zamenika premijera Bosne i Hercegovine, jer je pokušao da zaštiti svoje dete koje su ti huligani maltretirali, na jednom voždovačkom gradskom igralištu u Beogradu.
Istog meseca, učenik je u jednoj školi van Beograda doneo komad behatona (zamene za beton, dakle težak kamen) u rancu i njime udario u glavu nastavnika, koji je pao u nesvest, da bi učenik nastavio da ga udara. Nastavnik je više puta operisan u pokušaju saniranja povreda koje je zadobio po glavi i licu.
U Srbiji je u školi silovana devojčica, iste ove godine.
Izvršioci svih ovih ubistava i monstruoznosti su maloletnici, a debata koja se vodi je “da li ih treba smatrati krivično odgovornim”. Niko ne postavlja pitanje kako je došlo do toga da se na ovu vrstu nasilja odgovara psihološkim intervencijama, da se na medijima pojavljuju bezbrojni psiholozi i psihijatri, koji navedene incidente tretiraju kao “rezultate trauma”, “posledice nasilnog okruženja” i kao “socijalnu patologiju”, na taj način automatski nudeći alibi za nasilje.
Postavlja se pitanje u kojoj meri su savremena psihijatrija, klinička psihologija i psihoterapija postale domen alibija, umesto da se jasno zna čime mogu da se bave, a šta je domen etike, prava, društvene sankcije.
Isti ti stručnjaci koji ubistva, razbijanje glava nastavnicima i silovanje devojčica tretiraju kao “patologiju”, patologijom smatraju i disciplinovanje dece.
Roditeljska upotreba fizičkog kažnjavanja je, upravo zahvaljujući njima, proglašena za krivično delo, tako da sada proverbijalno “šljapkanje po zadnjici” više ne dolazi u obzir, dok maleni nosioci prava na slobodu od prinude ubijaju decu, prebijaju nastavnike, ubijaju roditelje druge dece batinama, siluju, izlaze noću na splavove sa 12 godina, piju alkohol, drogiraju se, u školu ne odlaze, a mnogi od njih su privilegovani “vračarski” klinci sa novcem i tolerantnim roditeljima.
Decu više ne učimo vrlinama otpornosti, časti, džentlmenstva, dostojanstva, jer sve je to pomešano u jednoj toksičnoj mešavini raznih ukrštenih identiteta, raznih “prava” koja to nisu, uključujući i prava na delinkventnost koje se univerzalno opravdava pozivanjem na probleme u detinjstvu ili na univerzalnu “traumu”.
Tinejdžeri danas nemaju razloga da se plaše svojih roditelja kada nose pištolje i noževe u školu, kada kamenjem udaraju nastavnike u glavu i kada siluju i ubijaju: umesto proverbijalnog “očevog kaiša” koji je decenijama bio mera onoga što psiholozi nazivaju “granicom” u ponašanju, danas su očevi lišeni bilo kakve ozbiljne roditeljske uloge, a deca određuju kada će ići u školu, da li će ići, kada će i da li će odgovarati neki predmet, da li će ići na ekskurziju, da li će izaći sa drugovima i drugaricama.
Svaki pokušaj kažnjavanja ili uskraćivanja od strane roditelja u pokušaju disciplinovanja dece tretira se kao sumnjiv, nasilan i kao loše roditeljstvo, a o “šljapkanju” ili kaišu da ne govorimo. Rezultat je ubilačko, zločinačko društvo u kome ginu maloletni.
Da je otac Koste Kecmanovića, umesto što mu je povlađivao i vodio ga na gađanje, primenjivao tradicionalno vaspitanje, koje je ukučivalo oštriji vaspitni pristup, oduzimanje telefona, i primenu oštrijih disciplinskih mera kod težih prekršaja, sada bi možda desetoro nevinih bilo živo, a Kosta bi bio funkcionalan đak, a ne zatvorenik psihijatrijske kllinike po nalogu poliitčara.
Da je otac onog malog delinkventa koji je nastavnika onesvestio udarcem rancem sa kamenom u glavu primenjivao tradicionalne metode vaspitanja, ništa od toga se ne bi desilo.
Da u društvu odgovarajuće mesto pripada psihijatriji i psihologiji, koje se bave psihopatologijom, u prvom slučaju, i pomaganjem ljudima koji žele pomoć sa svojim egzistencijalnim iskustvima, što važi za drugu, a da se vaspitanjem dece bave roditelji kojima se u taj posao ne mešaju nekompetentni socijalni radnici, političari i “psihoterapeuti”, ne bismo imali ova ubistva koja čine maloletnici.
Ne bismo imali kulturu u kojoj deca vaspitavaju roditelje, umesto roditelji decu, i ne bismo imali neupravljivu, nekontrolisanu generaciju privilegovanih klinaca koji će sutra biti ubice, razbojnici, nasilnici, ili bar populacija sa visokom zastupljenošću teških poremećaja ličnosti.
Psihologija, psihoterapija i psihijatrija treba da se drže svojih ograničenih oblasti, i da puste roditelje da budu roditelji, policiju da bude policija, i nastavnike da budu nastavnici.
Psihologija, psihoterapija i psihijatrija, koje su se pretvorile u nauke o alibijima za delinkvenciju i različite vrste nefunkcionalnosti, postale su uzroci krize sa nasiljem u društvu, umesto da budu faktori pomoći onima koji tu pomoć traže i kojima je ona potrebna.
Kulturna prezentacija porodice kao opasnog mesta
Savremena kultura trenda koja se plasira savremenom čoveku daje visoko mesto porodičnom nasilju. U toj kulturi dominantno se javno govori samo o porodičnom nasilju, čime ono baca senku na sve druge oblike nasilja.
Uporno insistiranje na porodičnom nasilju u vreme kada porodice gotovo da i nema je skretanje sa bazičnih problema ove civilizacije.
Uloga psihopata u svim formama nasilja se sistemski zataškava kroz pronalazak novih “žrtvenih jaganjaca” koji prenose njihove grehe. Politički inspiratori i arhitekte zla na planeti stvaraju kulturu nasilja i tako varvarizuju ljude, a ponajviše mlade.
Velika, agresivna grupa (država sa svojim aparatom) uređuje sve sfere života i sva pravila vaspitanja mladih, obrazovanja, rada, ponašanja, a sebe je abolirala bilo kakve odgovornosti. Takvoj državi i ne odgovaraju jake i stabilne porodice koje imaju svoju socijalnu, kulturnu i etičku strukturu, jer kao takve su im prepreka za razne forme društvenih manipulacija. Stoga poistovećivanje porodice i svega što ona nudi sa porodičnim nasiljem zaplašuje mnoge koji još nisu ni zasnovali porodice, jer se porodica i odnosi u njoj prikazuju uglavnom kao opasne zone konflikta i zona sumraka.
Stalno se nameće nekakva “sloboda” van structure autoriteta, koja je zapravo anarhija, i ta anarhija se preporučuje kao društveno poželjan model.
Zanemaruju se temeljne odrednice slobode, poput te da svaka sloboda ima svoje granice, u prvom redu slobodu drugog. U promovisanju nekritičke anarhijske “slobode” ne radi se o konstruktivnoj slobodi koja je praćena odgovornošću, i to se upravo vidi u ponašanju mladih, zločinima i ubistvima koji su pre kratkog vremena bili sasvim nezamislivi.
Namerno se puno govori o disfunkcionalnosti porodice da se ne bi govorilo o disfunkcionalnosti države i političkih lidera, tako da su roditelji, a naročito očevi, često puta žrtvovani i nose grehe pogrešnih politika i pogrešnih “kulturnih matrica”.
Na Balkanu, koji je zona epske kulture, rat predstavlja najveći kulturni događaj koji najviše uobličava naše identitete. Svaki rat i svaki konflikt podstiču i favorizuju nasilje koje se onda širi na sve, a ne samo na drugu etničku grupu. Taj model rata kao kulturnog klimaksa vidi se i u navijačkoj kulturi delinkvencije i u eksploziciji nasilja među mladima. Postavlja se pitanje koliko bi jedna dublja analiza pokazala stepen “preusmerene agresije” kod mnogih zločina koje su počinili maloletnici, a koji su u njihovim fantazmima bili namenjeni drugima.
Porodici i roditeljima ne trebaju agresivna deca, ali očigledno su ona nekim drugim akterima ipak potrebna.
U ratujućem, agresivnom društvu u mržnju se ulaže, a stepen javnosti mržnje često određuje društvenu poziciju pojedinca.
Deca se od najranije mladosti uče da žive u strahu od drugih i drugačijih.
Umesto u bajkama, ona žive u basnama.
U njima nema ljubavi, nema prijatelja, ona se uče pravoj životinjskoj evoluciji i principu “jesti ili biti pojeden”.
Deci se, u njihove razvojne selfove, sistemski ubacuje “fantomska tuga” za traumama predaka da bi kroz buduće generacije čuvali borbenu gotovost svojih etnosa.
Političari na decu gledaju kao na buduće vojnike a ne kao na buduće ljude, buduće roditelje.
U percepciji velikog broja ljudi porodica je postala opasno mesto življenja, a i većina roditelja su postali nesigurni u svoje roditeljske kompetentnosti, jer su stalno pod lupom i boje se da bi za svoje postupke mogli olako doći na optuženičku klupu.
Dominantna priča o porodičnom i vršnjačkom nasilju ne govori ništa dublje o uzrocima i strukturi tih pojava, već samo o targetiranim grupama i mestima dešavanja. Izvori i uzroci ove dve najčešće spominjane forme nasilja nisu samo u porodici i u tinejdžerskoj populaciji.
Razmotrimo ko sve diktira životne uslove jednoj porodici, koliko ta porodica zarađuje, kako se muči, koliko dugo roditelji moraju biti izvan porodice da bi obezbedili goli opstanak. Koliko borba za golu egzistenciju sprečava roditelje da zaista budu roditelji u pravom smislu te reči.
Dr Behzad Hadžić, psihijatar
Prof. Aleksandar Fatić, filozof
Average Rating