0
0
Jedan od ključnih pojmova u savremenoj teoriji društvenih transakcija je pojam rezonance, odnosno uspostavljanja sklada između sagovornika u bilo kojoj društvenoj interakciji. Ponekad se ovaj fenomen pogrešno naziva „ličnom hemijom“, jer on podrazumeva da osećamo zajedništvo sa drugima kao sa sebi sličnima. Rezonanca, tako, vlada među blisko povezanim članovima iste grupe, i objašnjava održivost i efikasnost različitih društvenih grupa, od onih koje su društveno konstruktivne i deluju isceljujuće na kolektivno mentalno zdravlje, do onih koje su toksične i unazađuju kolektivnu dobrobit. Koliko će jedna grupa, stranka, korporacija, kriminalni klan ili umetnička asocijacija biti uspešna u najvećoj meri zavisi od toga kolika je rezonanca, to jest osećaj prirodnosti i sličnosti, koja vlada između njenih članova. Narodskim jezikom, „slično se sličnom raduje“.
Uspostavljanjem rezonance objašnjava se proces kojim se menjamo i poboljšavamo. Pokojni premijer Srbije, Zoran Đinđić, govorio je da se trudi da se uvek druži sa ljudima koji su ispravni, efikasni, brzi, progresivni, zato što zna da će u takvom okruženju i njegova „lična hemija“ da se menja upravo u tim pravcima.
Ponavljao je da je okruženje u kome se nalazimo projekt našeg budućeg „ja“.
I bio je u pravu, i filozofski, i psihološki govoreći. Opet, narodskim jezikom, „s kim si, takav si“. Ovaj naizgled jednostavan, a u stvari vrlo složen mehanizam, odgovoran je za celokupan proces lične i društvene promene: mesta na kojima biramo da se nalazimo, kolektivi u kojima smo, prijatelji sa kojima se družimo, ali i knjige koje čitamo i elektronski sadržaji koje gledamo su projekti našeg budućeg ja — možda već sledećeg dana.
Hrišćanska metafora koja se često koristi da opiše ovu paradigmu lične moralne odgovornosti za sopstveni razvoj i sopstveni projekt budućeg ja je — metafora bašte. Reč je o ideji da aproksimaciju „rajskog vrta“, Edena, čovek treba da gradi kroz baštu koju kultiviše u sebi, u svojoj porodici, u svom krugu prijatelja, na radnom mestu, i u društvu. Vrednosti koje dodajemo u zemlju iz koje buja rastinje u našoj vašti odrediće kvalitet tih biljaka, njihovu boju, miris, atmosferu u kući, u nama samima, u našem krugu prijatelja, u političkoj stranci, u instituciji… Hrišćanski psihoterapeut Everet Vortington (Evereth Worthington) za odnose koji odgovaraju ovoj hrišćanskoj paradigmi koristi i paradigmu jezera. Zamislite da se nalazite u jezeru koje vas simbolički povezuje sa drugim ljudima. Vi ste na jadnom kraju jezera, a drugi ljudi su na različitim drugim krajevima. Neki pokušavaju da doplivaju do vas, i vi povremeno nastojite da doplivate do drugih. I vaše i njihovo iskustvo, i sama mogućnost da dosegnete jedni druge, zavisiće od niza okolnosti, od kojih neke nisu pod vašom kontrolom. Primera radi, temperatura vode ili vremenske prilike. Druge okolnosti, koje su često odlučujuće, pod vašom su kontrolom. Ključno je, piše Vortington, da li u vodu bacate različite materije. Ako ubacujete otrove, toksične materije, kvalitet vode će biti takav da drugi neće moći bezbedno da doplivaju do vas kroz toksičnu vodu, niti će, posle nekog vremena, to želeti. Ako, s druge strane, ubacujete korisne materije koje vodu čine zdravijom i prijatnijom, više njih će doplivati do vas i zajedničko iskustvo će biti bolje. Bašta će biti kvalitetna, zdrava, prijatna, lepa. U njoj ćete se, figurativno, vi i vaši prijatelji, kolege, sunarodnici, moći nastaniti i dugo prebivati.
Jedna od navodno opozicionih stranaka u Srbiji nedavno je, nepromišljeno i neobavešteno, potenciarala politiku „revanšizma“, kojom će se, navodno, kada ta stranka dođe na vlast, ona „obračunati“ sa svojim neistomišljenicima tako što će, kako kaže jedan njen predstavnik, inače advokat, upotrebiti postojeći krivično pravni sistem da sprovede revanšizam. Drugim rečima, on najavljuje da će ta stranka, koristeći političku vlast, takođe, kao i sve vlasti do sada, instrumentalisati pravosuđe da bi se, ciničnom zloupotrebom „prava“, obračunalasa prethodnim establišmentom, odnosno da bi mu se „revanširala“.
Ovakvo razumevanje promena društva govori o dve fundamentalne stvari.
Prvo, ono govori o elementarnom pravnom neznanju, jer revanšizam nije to što navedeni „pravni stručnjak“ i drugi „pravni stručnjaci“ koji zagovaraju revanšizam opisuju. Revanšizam, kao formu retribucije za nepravde prethodnog sistema, nije moguće sprovesti ciničnom zloupotrebom postojećeg pravnog sistema, u kome su generisane nepravde za koje se novi establišment „revanšira“ starom. U pravnoj teoriji revanšizam je povezan sa tranzicionom pravdom, koja podrazumeva demontiranje korumpiranog pravnog sistema zahvaćenog administrativnim zlom i instaliranje tranzicione pravde, odnosno tranzicionih sudova i tužilaca. Takvav sistem pravde onda prvo procesuira bivše nosioce pravosudnih funkcija, koji su i razlog za uvođenje tranzicione pravde i najveći krivci za propast pravde u društvu, a tek potom se bavi drugim akterima, uključujući i one političke. Dakle, stranka koja zagovara revanšizam u stvari ne zna šta je revanšizam, ne razume suštinu demokratskih promena, i pokazuje primitivnu nameru da se sveti prethodnom establišmentu upotrebom istog korumpiranog i zločinačkog „pravnog sistema“ koji je zatekla, a koji je u stvari vinovnik nepravdi.
Mehanizam rezonance objašnjava stalnu krizu pravosuđa koja postoji u nekim zemljama, a koja se često pripisuje nekakvom uticaju nekih ljudi izvan pravosuđa, „nesamostalnosti“ ili „nedostatku nezavisnosti“, čime se u stvari infantilizuju nosioci pravosudnih funkcija i predstavljaju se kao neke nemoćne žrtve nekakvih uticaja van pravosuđa samog.
Uvek su za pravosudne nepravde krivi sudije i ostali nosioci pravosudnih funkcija, jer je reč o punoletnim, a ne o maloumnim ljudima, koji nose odgovornost za to da budu korektiv društva, a koji, u propalim i korumpiranim pravosudnim sistemima, predstavljaju najgori deo društva.
Neko ko, umesto da deli pravdu, namerno donosi nepravedne i nezakonite presude, šalje nevine ljude u zatvor ili određuje nelogične i preterane kazne, koje odudaraju od opšte penalne logike (na primer, maksimalne kazne zatvora propisane u nekom pravnom sistemu za krivična dela koja nisu najteži zločini u nomenklaturi) , ili ko nepravedno odlučuje o ranjivima, oduzima ljudima decu na pravdi Boga, učestvuje u kliki sa očito kompromitovanim i masovno nekompetentnim licima iz pojedinih izvršnih struktura, poput socijale u postkomunističkom svetu, ili presuđuje po telefonskim pozivima i urgencijama, spada u najgore članove društva koji nose posebnu odgovornost, mnogo veću i maligniju od one koju snose klasični kriminalci. Zato se u sistemima tranzicione pravde sudijama koji učestvuju u takvim klikama i klanovima sudi mnogo oštrije, drastičnije i brže nego običnim kriminalcima.
U vezi sa navedenim je i kontroverznost načina na koji se biraju nosioci pravosudnih funkcija u različitim socijalnim i vrednosnim sistemima. Vrlo je važno, u korumpiranim društvima, da postoji društvena legitimacija nosilaca pravosudnih funkcija, pri čemu formalna „nezavisnost“ može biti kontraproduktivna.
Da biste nekoj grupi dali nezavisnost, većina članova te grupe moraju biti moralni, pristojni, kompetentni i časni ljudi, da bi se kroz proces reprodukcije tih vrlina one raširile celom grupom, profesijom, organizacijom.
U korumpiranom sistemu, rezonanca koja održava pravosudni sistem je zasnovana upravo na tome da većina pripadnika te profesije u takvom sistemu nisu ni časni, ni moralni, ni kompetentni ljudi, nego naprotiv, loši ljudi slabog znanja (što obično ide jedno sa drugim). U ovom drugom slučaju, davanje „nezavisnosti“ takvoj kliki je isto kao kada bi se dao imunitet i potpuna nedodirljivost i „nezavisnost“ Belivukovom kriminalnom klanu. Posledice su potpuno uništenje pravde, morala i pristojnosti.
Navedeni princip je poznat u teoriji korupcije kao princip „pištaljke“. Teorija ide ovako. Princip „duvanja u pištaljku“, odnosno prijavljivanja korupcije u pojedinim javnim institucijama, podrazumeva da se, u demokratskim društvima, prvo duva u takozvanu „najtišu pištaljku“, odnosno korupcija i neregularnosti se prijavljuju u okviru institucije, neposredno nadređenima. Ukoliko oni ne reaguju adekvatno, teorija predviđa duvanje u „sve glasnije pištaljke“, sve do izlaska u medije, kada se očekuje da će društvo u celini reagovati u odnosu na koruptivni slučaj, grupu ili instituciju. Međutim, teorija prepoznaje jedan važan izuzetak. Duvanje u pištaljku ima smisla samo u sistemima u kojima korupcija nije sistemske prirode. To znači da, ako je način na koji neka institucija funkcioniše koruptivan sam po sebi, to jest korupcija, nepotizam, kronizam i ostale forme zloupotreba su glavni način na koji se stvari odvijaju u tom sistemu, u takvom slučaju duvanje u pištaljku nema smisla, jer će onoga koji, unutar sistema, „dune u pištaljku“, sistem nastojati da uništi, pošto je korupcija sama njegova priroda. To se dešava kada koruptivnom, kriminalnom klanu, date „nezavisnost“. Takvih slučajeva ima u različitim zemljama, poput Meksika, Kolumbije i drugih.
U SAD, načelo održavanja političke legitimacije pravosuđa zasnovano je na tome da se sudije i tužioci biraju na izborima, čime se isključuje uticaj bilo unutrašnje korupcije, bilo izvršne vlasti, na postupanje nosilaca pravosudnih funkcija, koji odgovaraju direktno građanima. To je sistem koji je najbolji za održavanje integriteta pravosuđa.
Samo u vrlo tradicionalno kvalitetnim i poštenim pravosudnim sistemima održivo je da nosioci pravosudnih funkcija biraju jedni druge bez nadzora bilo parlamenta, bilo građana direktno, bilo javnosti. U koruptivnim i tranzicionim sistemima, ovaj sistem je nagori mogući, jer omogućava da, faktički, grupa nitkova bira druge nitkove bez nadzora javnosti, da se klijentelitički i kriminalni interesi štite od javnosti (tajnošću postupaka protiv sudija, brzim i nerealnim rokovima zastarevanja disciplinskih prijava protiv sudija, nezakonitim i nepodložnim javnom nadzoru postupanjem disciplinskih organa i organa za izbor i razrešenje sudija, itd).
Uspostavljanje integriteta pravosuđa u takvim zemljama podrazumeva da se uspostavi alternativna „rezonanca“, alternativne vrednosti jednom kriminalizovanom sistemu, i da društvo tom sistemu pokaže da ga ne prepoznaje kao izvor autoriteta i kao izvor pravde, nego naprotiv, kao izvor kriminala i nepravde.
U vezi sa navedenim je drugi fenomen koji se vidi iz pretloga pomenute „opozicione“ stranke za „revanšizam“, a koji je još važniji od prvog.
Naime, umesto vizije hrišćanske bašte, ili jezera, koje se oplemenjuje da bi osiromašeni i mioralno bankrotirani ljudi koji čine veliki deo propalog društva mogli da „promrdaju“ i da sa radošću plivaju jedni ka drugima, ova stranka nam nudi dodavanje novih toksina u već nezdravu i duboko kompromitovanu vodu društva u kome živimo. Umesto pravde, ona nudi „revanšizam“, umesto istine ona nudi reciprocitet i osvetu, umesto solidarnosti i novog početka ona nudi nastavak proste, pravno nekompetentne, moralno unižene pravosudne agonije koja traje već decenijama.
Hrišćanska vizija reformi je istovremeno protiv bilo kakvog „revanžizma“ i totalitarnih impulsa zloupotrebe pravde, s jedne strane, i radikalna je, s druge strane. Zatrovana bašta monstruoznih biljaka koja predstavlja sadašnje pravosuđe (nezavisno od bilo koje garniture političke vlasti), ne može se zloupotrebljavati tako da, umesto da jede protivnike jedne vlasti, te odvratne biljke ljudožderi počnu da jedu pripadnike prethodnog establišmenta, jer taj scenario je put u pakao za sve pristojne ljude koji očekuju istinu i pravdu. Hrišćanski put je da se toksična bašta korumpiranog pravosuđa ima počupati u celosti, i na njeno mesto zasaditi nove, zdrave i korisne biljke koje će doprinositi društvu, svojim istinskim obrazovanjem i moralnim odgojem. To je zadatak reformi, a ne „revanšizam“ i prostačka osveta upotrebom najgorih kao oruđa te osvete.
Jedna od ključnih metoda za promenu rezonance u društvu, a posebno u pravosuđu, je uvođenje etike kao ključnog kriterijuma za ocenu kompetentnosti, kvaliteta, znanja i ličnog integriteta članova jednog korumpiranog pravosudnog sistema.
Formiranje posebnih tela i institucija koje bi preispitivale etičku ispravnost postupanja pravosudnog sistema koji ima nizak stepen ugleda i poverenja u društvu omogućilo bi da se vrlo brzo utvrdi koliko sudija i drugih članova tog sistema su nekompetentni, ne poznaju osnovna etička načela, nisu dovoljno obrazovani, donose ili potvrđuju očigledno nepravedne ili neprimenljive odluke, namerno ne odlučuju, itd.
Upravo je etičko preispitivanje suština onoga što se naziva „sistemom integriteta“ u organizaciji institucija. Taj sistem uvek podrazumeva demokratsku legitimaciju, otvorenost, i ličnu odgovornost u pravosuđu, koja onda stvara rezonancu vrline i poštenja.
Suprotno tome, zatvorene procedure, grč odbrane od javnosti i navika da se za sve okrivljuje izvršna vlast sigurni su znaci propalog, korumpiranog pravosudnog sistema kome je potrebno sistemsko etičko preispitivanje. Takav sistem će biti grupa čauša u službi i sledećeg političkog režima, kao što su bili grupa čauša u službi prethodnog političkog režima. To, u stvari, nema nikakve veze sa političkim režimima, a ima svake veze sa ljudskim i moralnim materijalom sveta koji naseljava pravosuđe, što se pokazalo u zemljama poput Kolumbije i Meksika. I u još nekim.
Average Rating