1
0
Postoji velika razlika između odnosa prema deci i pedagoških sposobnosti učitelja, s jedne strane, i nastavnika, koji predaju starijim osnovcima (5. do 8. razred) i srednjoškolcima, s druge strane. Ova razlika je posebno izražena u školi “Ribnikar” u kojoj je posle masakra 3. maja 2023. došlo do otkrivanja kako principijelnih, tako i pojedinačnih razlika u odgovornosti učitelja i nastavnika.
Učitelji, koji rade sa decom od 1. do 4. razreda, pravi su pedagozi. Sam ethos ili habitus njihovog posla je suština celokupnog osnovnog i srednjeg obrazovanja, a to je odnos prema deci, obezbeđivanje psihološke sigurnosti deci i pomaganje deci da uzrastu u mlade ljude. To je parvo značenje celokupnog školstva na osnovnom i srednjem nivou, koje je u Srbiji još od komunističkog vremena zapušteno, a njegova fundamentalna misija je sačuvana samo kod učitelja.
Učitelji poznaju svoju decu. Oni znaju, i naučeni su da primećuju, kada je nekom detetu teško, kada će da se razboli, kada je napeto, kada ima probleme u porodici. Učitelji ne uobražavaju da će od školske dece napraviti “stručnjake” i svesni su uloge škole, kako osnovne tako i srednje, da izgrađuje ličnost i psihološki ojačava decu, a tek potom da ih uči određenim informacijama, teorijama i znanju. Taj kvalitet učitelja je razlog što je mnogo manje incidenata, nasilja i psihičkog zlostavljanja među decom u mlađim razredima iako je za taj uzrast inače karakterističan nedovoljan stepen razvoja socijalnih veština.
Nastavnici, s druge strane, dakle, ljudi koji predaju starijim razredima u osnovnoj školi i đacima u srednjoj školi vrlo često ne poseduju ni elementarne pedagoške veštine, uobražavaju za sebe da su nekakvi “stručnjaci” i zamišljaju svoj zadatak u školskom sistemu primarno kao prenošenje znanja. Usled toga, mnogi nastavnici kao razredne starešine imaju daleko manje sposobnosti i volje da prate decu, da razvijaju s njima empatijske odose i da održavaju atmosferu poverenja, tolerancije, uzajamnog poštovanja i sigurnosti. Ova pretenciozna halucinacija o sebi kao o nekakvim “stručnjacima” ogleda se u ništa manje do psihotičnom terminu “profesori”, koji se, u skladu sa zakonom, na njih primenjuje.
Nastavnici u osnovnoj i srednjoj školi nisu profesori. Profesor je najviše zvanje u univerzitetskom obrazovanju. Čak ni predavači u nižim zvanjima na univerzitetu nisu profesori, nego asistenti ili docenti. Svaki iole razuman univerzitetski profesor izbeći će da se predstavlja i o sebi govori kao o “profesoru”, i uvek će sebe opisivati kao nastavnika. I zakon o visokom obrazovanju kada govori o “profesorima” najčešće koristi sumarni termin “univerzitetski nastavnici”.
Zašto ovo pominjemo? Zato što kada jedan nastavnik u osnovnoj ili srednjoj školi, sebe doživi kao “profesora”, on već time postaje sklon da zaboravi svoj pravi identitet u školi i svoje prave zadatke. “Profesor” predaje punoletnim ljudima i njegov posao je primarno obrazovanje, a nastavnik koji radi u školi predaje deci i njegov primarni posao je vaspitanje, podrška i izgradnja ličnosti. Osnovna škola “Vladislav Ribnikar” je paradigmatski primer duboke devijacije u shvatanju školstva u ovoj zemlji još od vremena komunizma. U toj školi nastavnici, koji sebe shvataju kao profesore, izlagali su osnovce pritisku koji nije primeren njihovim godinama, njihovim potrebama, a, kako je sada sasvim jasno, ni njihovim ličnostima. Čak i sumarna i falična “istraga” od strane Ministarstva prosvete i njegove prosvetne inspekcije, koja je usledila nakon masakra u “Ribnikaru”, pokazala je dugu tradiciju zataškavanja nasilja, vaspitno-psiholoških deficita, katastrofalne nekompetentnosti psihološko-pedagoške službe, i zakonskih, administrativnih, moralnih i stručnih deficita uprave škole, uključujući I to da škola čak nije bila registrovana za obavljanje svoje delatnosti, a što sve govori o dimenzijama nemara u rukovođenju i delovanju te škole. Zahvaljujući tim deficitima, bar jednim značajnim delom, bilo je moguće da se dogodi fenomen K.K., i to baš u školi “Ribnikar”.
Možda je, apstraktno govoreći, bilo teorijski moguće da se masakr od 3. maja 2023. dogodi u bilo kojoj školi. Ali on se nije dogodio u bilo kojoj školi – dogodio se u onoj školi u kojoj su za to postojali najizraženiji uslovi.
Slično gore navedenom, možda je teorijski bilo moguće da se masakr dogodi i u odeljenju nekog učitelja, ali to je samo teorijska mogućnost. Masakr se nije dogodio u odeljenju bilo kog učitelja, nego u odeljenju starijih razreda, u kome su razredne starešine nastavnici koji za sebe misle, i koje drustvo ubeđuje, da su oni nekakvi “profesori”, a oni to nisu i ne mogu da budu, nego naprotiv, moraju da bude ono što im društvo, nažalost, toleriše da ne budu: edukatori i vaspitači.
Jasno je, posle svega, da škola “Ribnikar” ne samo da ne treba da postoji, posle onog što u njoj dogodilo, sa katastrofom za 10 nevinih žrtava i 10 nevinih porodica, nego i da ta škola faktički ne može da opstane. Ona je zaražena virusom zla, zločina, lošeg duha, nedostatka pedagogije, nedostatka empatije, psihološko-pedagoške nekompetentnosti i upravne neodogovornosti koje su se manifestovale i u sramotnim i poraznim izjavama i postupcima različitih aktera, različitih organa škole, posle tragedije 3. maja. Te sramotne manifestacije duha zla, samoobmane i nedostatka empatije uključile su i prostačko prebrojavanje onih koji su za odavanje pošte ubijenima i onih koje, da se ne lažemo, u suštini, baš briga i za poginule, i za njihove porodice, i za elementarni društveni moral.
Šta god da “vlast” odluči ili ne odluči o školi “Vladislav Ribnikar” i o osnivanju memorijalnog centra za žrtve škole “Ribnikar”, za svakog pristojnog čoveka škola Ribnikar nije više škola, a za svakog iole racionalnog posmatrača sasvim je jasno da ona ne može opstati ni u kakvom funkcionalnom smislu, iz jednostavnog razloga: njeni akteri ne zaslužuju da ona opstane, da oni zadrže svoju zlom zatrovanu “zgradu” i svoje sebične, male, sramotne interese, koje opisuju kao “dovoljan proctor za komfor”, i “pravo da se nastavi život” (kao da se ništa nije desilo).
Šta je put? Odgovor na to pitanje treba potražiti kod učitelja. Kod onih koji se zaista bave decom, kod kojih se nije dogodio zločin, koji sebe ne nazivaju “profesorima” iako uglavnom imaju isti nivo obrazovanja kao nastavnici u starijim razredima i srednjim školama, i koji su zadržali organsku svest o tome šta je škola, šta su deca, koje su dečije potrebe i šta su okviri njihove uloge u odrastanju te dece.
Sve navedeno je, istovremeno, matrica za obuhvatnu reformu školstva, čiji je tragični, katastrofalni primer, kao kakav prokleti mračni toranj u horor filmovima, izvikana, a morbidna, “škola” Vladislav Ribnikar.
Dr Aleksandra Bulatović, Institut za praktičnu humanistiku, Beograd
Prof. dr Aleksandar Fatić, Fellow, Američka asocijacija za filozofsku praksu (APPA, Njujork)
Average Rating