1
0
Nedavno videh debatu u jednoj novonastaloj nedeljnoj novini, između uvažene Danice Popović i uvažene Vesne Rakić Vodinelić, o tome “da li sudija može imati politički stav”, i odgovor, koji deluje politički korektno: “Može, svaki čovek ima politički stav, ali kod sudije on ne sme da se vidi”.
I ovo pitanje, i odgovor na njega, propuštaju jedan suštinski element “stava” kod sudije.
Nije suštinsko pitanje da li se politički stav kod sudije vidi, nego koliko poverenje taj sudija uliva kao moralni akter i kao član moralne zajednice. Moralna zajednica je zajednica vrednosti, zajednica ljudi koji su okupljeni oko ključnih vrednosti koje svi dele, a koje su moralno univerzalne i koje podržava njihova zajednica. U ovim pojmovima se kriju odgovori na mnoga pitanja koja se u poslednje vreme u nas postavljaju o “nezavisnosti sudstva” (i samostalnosti tužilaštva), o njegovom ugledu, itd.
Dakle, hajdemo redom.
Sudstvo je moralna zajednica, jer se ono, kao zajednica, konstituiše oko jedne specifične vrednosne napetosti: prihvatanja integriteta i poverenja javnosti kao osnovnih načela ličnog delovanja, s jedne strane, i potrebe da se pozitivnom zakonodavstvu pristupi, i da se ono uvek interpretira, upravo sa strane i iz perspektive tih osnovnih moralnih vrednosti, stavova zajednice i ličnog integriteta. Drugim rečima, kako to često kažu američke sudije, sudstvo je interpretativna delatnost. Njegova funkcija je da interpretira zakon iz perspektive ličnog i kolektivnog morala i integriteta.
U navedenom prostoru postoji i ono što se u našem zakonodavstvu naziva “slobodno sudijsko uverenje”. Sudija će, kada je zakon nemoralan i neadekvatan navedenim načelima, tom zakonu pristupiti iz perspektive osnovnih vrednosti i primeniće ga onako i onoliko koliko to diktira moralni spektar. Na taj način, sudija zadržava poverenje zajednice i svoj integritet. U suprotnom, svaki zakonodavac (a zakonodavac nije sudstvo, nego posebna grana vlasti, koja je suštinski zavisna od izvršne vlasti zbog samog načina sprovođenja izbora i formiranja parlamanta i vlade) bi mogao od svake zajednice da napravi tiraniju, donošenjem sumanutih zakona, kada bi sudije i tužioci po tome postupali kao roboti, doslovno, ne vodeći računa o svom integritetu i integritetu društva.
Još jednom, sudstvo je vrednosna, moralna zajednica. Iz toga ono izvodi svoj legitimitet kao “grana vlasti”, što je, u stvari, samo fraza koja ne znači gotovo ništa. Sudstvo nije vlast. Ono je savest društva. Ako sebe shvata kao vlast, ono je sluga politike, i to se vidi iz svakog pozivanja sudija na to da su oni “grana vlasti”.
Drugo pitanje je šta je nezavisnost sudstva. Ono je, u stvari, osećaj primarne pripadnosti upravo moralnoj zajednici sudija, koja je uvek na strani društva, a nikada na strani politike. Zato se u nekim velikim političkim sistemima sudije biraju na izborima. Oni su eksponenti moralne savesti zajednice, a ne eksponenti nekakvih partikularnih interesa “struke” ili “esnafa”. Shvatanje “nezavisnosti sudstva” kao nekakve kloake, nekakve bare izolovane od glavnog toka reke društvenog života, u kojoj se različiti organizmi mogu nesmetano uzajamno razmnožavati, pokazuje elementarno nerazumevanje suštinskih pravnih pojmova, uključujući i pojam “nezavisnosti pravosuđa”. Sudstvo je nezavisno od drugih grana vlasti. To je značenje pojma “nezavisnost pravosuđa”. Sudstvo nije “nezavisno” od društva: ono je odgovorno društvu, građanima. Ono je dužno da odgovara na građanske brige i sumnje u pogledu integriteta sudstva, da se menja, da se izlaže sudu javnosti.
Čuveni čikaški sudija i pravni teoretičar Ričard Pozner zastupa jedan važan stav, a to je da se sve ljudske transakcije, a time i svi pravni postupci svode na jedan u osnovi parnični princip: da svako dobro završava u rukama onoga ko ga najviše vrednuje. Isto se, po Pozneru, odnosi i na sudstvo: ako se sudstvo svrstava na stranu političkih vlasti, a protiv građana, ono će završiti u džepu onih koji ga najviše vrednuju, a to su političke vlasti, dok će ga građani odbaciti, i tretirati kao prostu ispostavu političke vlasti. Sposobnost pravosuđa da obavlja svoj posao zavisi samo od jedne stvari: poverenja građana. Kad se to poverenje izgubi ili prokocka, vreme je za reformu sistema pravosuđa.
Treća važna stvar u ovom kontekstu je individualnost sudija.
Svaki sudija i tužilac je vlasnik svojih odluka. Nije vlasnik njihovih odluka sud ili tužilaštvo, nego oni kao nosioci pravosudnih funkcija. Otuda je njihovo ime, lični identitet, primarno, a tek potom se pojavljuje i naziv suda ili tužilaštva. Dovoljno je pogledati nekoliko široko poznatih primera iz sveta.
Kada je Novaku Đokoviću zabranjeno učešće na Australian Open turniru 2022 godine zato što nije vakcinisan, odluku kojom je poništena njegova viza i određeno mu zadržavanje potpisao je ministar za imigraciju, a odluku o ukidanju tog rešenja, naredbu za ponovnu validaciju Djokoviceve vize i naredbu da se poništi odluka vlade Australije potpisao je sudija Entoni Keli (Anthony Kelly). Mediji su puni izveštaja o imenu Kelija. Niko i ne zna u kome sudu radi Keli. Ta odluka pripada sudiji. Ovde je Keli ukinuo odluku vlade Australije, nije je ukinuo “sud”. Subjekt pravosudne odluke je nosilac pravosudne funkcije, u ovom slučaju sudija, na koga ni sud, ni predsednik suda, ni bilo ko drugi, ne bi smeo da utiče. Dakle, odgovornost je sudijska, individualna. Ne može se utopiti u kolektivnu odgovornost nekakve zbirne imenice “sud”. U demokratskim zemljama u medijima se objavljuju i crtezi iz sudnice, uključujući crteže sudija u specifičnim pozama, jer presuda pripada njima, ona je njihovo delo.
Evo primera crteža sudije Kelija iz medijskih izveštaja o sudskom odlučivanju o Đokoviću gde je on predstavljen čak sarkastično. Keliju nije palo na pamet da se žali na medijsko izveštavanje ili da tvrdi da je njegovu odluku doneo “sud”, a ne on lično kao sudija.
Tokom pisanja ovog teksta, u toku je kontroverza u Brazilu, između vlasnika pratforme X (nekadašnjeg Twitter-a) Ilona Maska (Elon Mask) i sudije Alexandre de Moraes-a. Sudija Moraes je naredio zabranu X-a u Brazilu, a Mask je odgovorio nazivajući Moraes-a “tiraninom”. Nigde se ne pominje da je odluku doneo “Vrhovni sud Brazila”, u kome je Moraes sudija. Odluku nije doneo Vrhovni sud. Doneo ju je Moraes, sudija. On ju je potpisao, o njemu kao donosiocu odluke se govori. Niko ne pokušava da skriva njegovo ime i da napore da se uopšte dođe do imena postupajućeg nosioca pravosudne funkcije proglašava “pritiskom na sud”.
Mask je čak najavio da će u svojim medijima objaviti “dugu listu zločina” ovog sudije. Sudiji Moraesu ni na kraj pameti nije da optužuje Maska za “pritisak na sud” zato što on najavljuje da će izneti svoja saznanja o tom sudiji. Ukoliko Mask iznese neistinita saznanja, Moraes ga može tužiti, ali ga ne može ućutkavati pozivanjem na “pritisak na sud”.
Njujorški sudija Juan Merchan doneo je odluku o predsedničkom kandidatu Donaldu Trampu povodom slučaja “hush money”, u kome je on optužen da je platio prostitutki da ne govori o događajima između nje i Trampa. Deo Trampove kampanje je bio javni obračun sa sudijom Merchanom, kome nije palo na pamet da to proglašava “pritiskom na sud”, niti da se skriva iza njujorškog suda kao kolektiva. Merchan je stajao iza svoje odluke i nije prijavljivao Trampa kojekakvim “pravosudnim organima” da brane Merchana od Trampa ili da skrivaju Merchanovo ime i odluku pripisuju kolektivnom entitetu “sud”. Merchan nije ni maloletan, ni malouman. On je nosilac pravosudne funkcije. Odgovoran je za svoje odluke pred javnošću. Pred američkim društvom. Ne skriva se ni iza koga.
Optužnicu protiv Trampa podneo je Alvin Bragg, javni tužilac oblasti Menhetn. Menhetn je ekvivalent jedne opštine u gradu. Dakle, Alvin Bragg je neka vrsta “osnovnog tužioca”, rečnikom ovog regiona. Njegovo ime je postalo deo kampanje, jer je optužnica njegovo vlasništvo, on ju je potpisao, a Trampova kampanja ga je opsežno optuživala da je simpatizer Demokrata i da zloupotrebljava pravo u političke svrhe. Bragg-u se nije uopšte javila ideja da se žali na to što se njegovo ime pominje u javnosti zbog odluke koju je doneo.
Bragg je odgovoran za svoju odluku. Lično i kao tužilac. Nije odgovorno “tužilaštvo”.
Posle Drugog svetskog rata, pa sve do danas, brojne nevladine organizacije su se bavile prikupljanjem informacija o korumpiranim sudijama i zvaničnicima.
Pred međunarodnim sudovima za ratne zločine, ali i drugim sudovima pred kojima je suđeno za kršenje ljudskih prava, korišćeni su dokazi do kojih su došle nevladine organizacije, uključujući i humanitarne organizacije iz ovog regiona. Brojne organizacije građanskog društva su prikupljale i međunarodnim organima i vladama dostavljale podatke o prekršiocima ljudskih prava, uključujući organizacije u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj (uključujući i srpske organizacije u Hrvatskoj), Ruandi, kao i nizu nedemokratskih režima koji su kršili ljudska prava.
U SAD je pre nekoliko godina, na osnovu informacija jedne neformalne grupe građana, uhapšena i sudu BiH isporučena izvesna Azra, koja je zlostavljala ljude tokom rata u BiH.
Bezbrojni su primeri hapšenja, stavljanja pod međunarodne sankcije, zabrane ulaska u zemlju, oduzimanja imovine, pa i suđenja uz proglašenja univerzalne jurisdikcije, prekršiocima ljudskih prava na osnovu dokumenata koje su prikupile građanske organizacije.
Zar je potrebno uopšte prisećati se građanske, neformalne organizacije Simona Vizentala?
Više stotina građana bivših jugoslovenskih zemalja svedočilo je i dostavljalo dokaze u postupcima pred ad hoc Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, koji je bio tranzicioni sud. Štaviše, građani su zakonom obavezani da daju podatke i dokaze o krivičnim delima, ako ih imaju, pa čak i ako imaju sumnje na nečije izvršenje krivičnog dela.
Sudijska funkcija, pa i pravosudna funkcija u širem smislu, slična je svešteničkom pozivu.
Ona počiva na članstvu u jednoj opšteprihvaćenoj vrednosnoj i moralnoj zajednici, na ličnom integritetu i na poverenju zajednice.
Sudstvo nije inficirana bara u rukavcu reke društvenog života.
Ono je jezgro društvene vitalnosti i ono prebiva u samoj matici društvenog morala i poštovanja.
Average Rating