Saobraćaj kao predznak apokalipse

Jedan od najvažnijih današnjih političkih filozofa, Brajan Beri, autor transformativne knjige „Why justice matters“ (Zašto je pravda važna), na jednom mestu u tom seminalnom delu, o kome je organizovano više visokoprofilnih simpozijuma, uključujući i onaj u vodećem svetskom časopisu „Etika“, kaže da je, dolazeći u svoje rodno mesto u Americi, uvek mogao da proceni stanje društva i grada na osnovu ponašanja ljudi na jednom znaku „stop“ u blizini njegovog boravišta. Primetio je da, kada ljudi ne staju na znak stop, nego samo uspore, to obično, u tom periodu, odgovara relativnom nedostatku empatije i lošijem stanju zajedništva u gradu i celoj saveznoj državi. Kada, umesto da uspore, oni jednostavno prođu pored znaka, to je odgovaralo periodima nereda, javnih protesta, društvenih sukoba i kriza. U retkim periodima kada bi ljudi stajali na znak „stop“, stanje u društu je bilo regularno i relativno mirno.

Navedena paralela nije samo usputna opservacija jednog filozofa koji dolazi u rodni kraj, čak i ako je to jedan od najvažnijih savremenih teoretičara. Reč je o suštinskoj karakteristici saobraćaja. Način na koji se saobraćajna policija ponaša, stepen represije prema građanima, razne mode i trendovi u „evropskim danima suzbijanja ovoga ili onoga“ koji sa najvećim zadovoljstvom primenjuju postavljajući radare na svakom ćošku i zaustavljajući ljude koji idu svojim poslom, kao i način vožnje, a najviše način regulacije saobraćaja u gradovima, govore o prirodi političkog režima i o stepenu nasilja koji ga karakteriše.

Oduzimanje vremena bezočnošću i lošom organizacijom je slično ubistvu: naš život je naše vreme, i vrlo je značajna paralela između demokratičnosti i kvaliteta života u jednom društvu i postupanja tog društva, i te države, prema vremenu svojih građana.

Za vreme godina koje sam proveo živeći u Australiji, nikada me nije zaustavio policajac, osim u vreme Božića i Vaskrsa, kada bi postavili jednu zaustavnu traku čunjevima i serijski zaustavljali sve vozače i proveravali alkohol. Zaustavljanje nekoga da biste mu tražili dokumenta se u toj zemlji smatra zlostavljanjem i nije dozvoljeno. Možete da zaustavite vozača samo ako imate jasnu, obrazloženu sumnju da postoji razlog dsa ga zaustavite (neka nezakonitost ili neregularnost), ili ako je učinio saobraćajni prekršaj. Nikako bez toga. U totalitarnim kulturama policija može da zaustavlja koga hoće, kad hoće i kako hoće, često pri tome kršeći najosnovnije saobraćajne propise na načine zbog kojih se gubi vozačka dozvola.

Vožnja policajca bez vezanog sigurnosnog pojasa je nečuvena u demokratskim zemljama. U Hrvatskoj, zemlji najsličnijoj Srbiji, nećete videti policajca u automobilu bez vezanog pojasa, čak i kada automobil stoji. U Srbiji, nećete nikad videti policajca sa vezanim pojasom. Videćete policijske automobile parkirane na trotoarima, na nedozvoljenim mestima, na pešačkim prelazima, kako voze prekoračujući dozvoljenu brzinu, bez propisane opreme, bez odgovarajućih guma, i to vozila koja koštaju mnogo više nego vozilo koje može da priušti prosečan građanin, koji plaća ta njihova vozila.

Kružni tokovi su druga ilustracija. Nigde u svetu nisam video kružni tok sa semaforom. Sama poenta kružnih tokova je da zamene semafore, kako bi se ubrzao protok saobraćaja. Jedino u Beogradu je moguće da neko postavi kružni tok na jednoj od najproblematičnijih raskrsnica u gradu sa ogromnim, potpuno nepristupačnim i nepotrebnim, ostrvom u sredini, čime se sužava protok na samom kružnom toku, a onda, kada to izazove potpuni kolaps saobračaja, na isti taj kružni tok vrati semafore. To je slika nekompetentnosti i arogancije vlasti koja ubija ljude oduzimanjem najvrednijeg i nenadoknadivog resursa koji oni imaju, a to je vreme.

Ne radi se, naravno, ovde samo o jednoj vlasti. Beograd je poslednijh četrdeset godina, koliko ja pamtim, grad u kome kada padne kišica to proizivodi iste posledice u saobraćaju kao eksplozija nuklearnog projektila i početak nuklearnog rata. Sve staje. Razlog je dublji od vlasti. Naš narod nije sposoban da živi u gradovima. To je seljački narod, koji nema kapacitet da organizuje urbani život, i samim time je život u gradovima pakao. Ništa ne funkcioniše, i većina to smatra normalnim. Za par miliona građana Beograda sasvim je normalno i prihvatljivo da 40 godina grad dolazi u paralizu uvek kada padne kiša. O snegu da ne govorimo. I to je tako. Nema tu pomoći. Ta stvar je u glavama koje nisu kalibrisane za gradski, moderan život i za očekivanja od onih koji gradovima upravljaju.

Saobraćaj je slika života: slika nasilja koje trpimo svaki dan, na svakom nivou.

On je slika robovskog kvaliteta života za većinu ljudi u zemlji u kojoj je nasilje nad životom i vremenom već dugo normalizovano.