0
0
U forenzičkim procenama uračunljivosti izvršilaca krivičnih dela, generalno se primenjuje dvostruki kriterijum: kriterijum svesnosti (“da je znao da je ono što čini zabranjeno”) i voljni kriterijum (“da je mogao da postupi drugačije”), odnosno da je izvršilac imao dovoljnu samokontrolu da je bio u stanju da upravlja svojim postupcima. Ukoliko bilo koji od ovih kriterijuma nije bio u potpunosti zadovoljen u vreme kada je izvršilac izvršio krivično delo, smatra se da je njegova uračunljivost bila smanjena.
Kada se isti kriterijum primeni u svakodnevnom životu, vidi se da se u javnosti sve više ispoljava nedostatak sposobnosti ljudi da se kontrolišu, odnosno da upravljaju svojim postupcima, što onda znači da su svi ti ljudi faktički smanjeno uračunljivi, ili nauračunljivi. Kolokvijalnim rečima, oni “nisu normalni”.
Umesto da nedostatak samokontrole bude vrsta ponašanja koja izaziva stid i sreće se sa socijalnom stigmom, ona se danas u bolesnim društvima sve više ohrabruje. Tako, na primer, razne identitetske grupe organizuju performanse javnog vrištanja, što je klasičan primer psihopatologije nedostatka samo kontrole, koja onda dobija ideološku i identitetsku podršku. Poruka je: “ponašaj se nenormalno, to je dobar način da skreneš pažnju na sebe”.
U emotivnim odnosima, ljudi smatraju da, ako neko ne želi da pristane na neku njihovu formu komunikacije, oni treba da računaju na razumevanje društva ako tu osobu zovu telefonom 100 puta, šalju joj stotine poruka, sačekuju je ispred kuće, i na druge načine ispoljavaju svoju nespremnost da se kontrolišu.
U politici, nosioci vlasti smatraju da mogu da hapse nevine ljude, da koriste kriminalno sudstvo (poput onog u Srbiji) da viktimizuju svoje protivnike, da se ponašaju na generalno nenormalne i delinkventne načine, dok njihove kolege u zdravim društvima na posao idu peške ili biciklom, jedu sendvič i ne vode sa sobom hordu gorila kao obezbeđenje.
Nedostatak samokontrole je znak dubokog primitivizma. Nepoštovanja drugih osoba. Neuvažavanja društva i mišljenja drugih. To je ponašanje kakvo nee toleriše ni čopor životinja, pa čak ni varvarska ratnička horda.
Društvo u kome nema samokontrole samo je korak od toga da se čovek ne kontroliše u komunikaciji sa drugim, da vrišti u javnosti, da traži da se na njega ne odnose pravila hijerarhije kompetencija i zakoni, zato što pripada nekoj grupi koja sebe smatra izuzetom iz društvenih pravila, sve do toga da neko, zato što je odbačen ili se tako oseća, dođe u školu sa pištoljem ili šmajserom i puca u svakog ko mu se nađe na putu.
Društva sa nedostatkom samokontrole javnih ličnosti, poput bolesnih pjevačica i voditeljki koje otvoreno, svojom pojavom i postupcima, demonstriraju svoju duševnu bolest i nedostatak svake pristojnosti i dobrog ukusa, dovode do zločina, kao što dovode i do rasula, kriminalizacije institucija i političke elite.
Radi se o bolesnim društvima čija deca umiru od društvene bolesti, dok njeni nosioci misle da su zdravi i dalje razvijaju i šire bolest, poput SIDE. Jer nedostatak samo kontrole je zarazna duševna bolest.
Samokontrola spada u domenu svesti. Prepustiti ljudima da regulisu svest je utopija zato sto jedan pojedinac moze upropastiti napore svesnog drustva koji je usput budi receno vise nego tesko ostvariti. Drustvo je nametalo svest uz pomoc autoriteta i na taj nacin je ostvarilo uspehe ali sa padom istih autoriteta sto je neminovno pre ili kasnije sve pada u vodu. Izlaz lezi u jednakim ljudskim pravima. Jednaka ljudska prava ce eliminisati ljudsku destuktivnost. Vise o tome mozete naci ovde https://www.sarovic.org/home/equal-human-rights-will-eliminate-human-destructiveness