0
1
Neposredno nakon održavanja šestomesečnih pomena ubijenoj decI: deci naših prijatelja, drugarima naše dece i, uostalom, deci ovog naroda, deci svih nas, zaposleni u bivšoj školi „Vladislav Ribnikar“, sada stratištu mladosti i detinjstva, našli su za shodno da, putem pisma listu „Danas“, pokažu svu svoju besprizornost i moralnu nepodobnost da uopšte dalje rade sa decom u bilo kojoj školi.
Ljudi na čijoj je obrazovnoj i vaspitnoj „straži“ ubijeno 10 nevinih nalaze za shodno da „laju“ javno protiv žrtava i protiv svojih kritičara, potpisujući se sada već mobridnim potpisom „Ogledna osnovna škola Vladislav Ribnikar“. E, nek vam je na čast „ogled“ koji se baš kod vas dogodio 3. maja.
U škrabotini tih „edukatora“, koju je objavio „Danas“, kaže se da „neki pojedinci“ (obratite pažnju na podaničko-policijski jezik) pozivaju na rušenje škole i unižavaju njen „ugled“, te ponižavaju „čitavu jednu profesiju“ (nastavničku), time što ti mi „neki pojedinci“, kako nas ove intelektualne i moralne gromade koje rade u školi nazivaju, dakle time što mi „pojedinci“ ukazujemo da je ta škola imala potpuno nekompetentnog psihologa i još nekompetentnijeg pedagoga, da škola uopšte nije bila ni zakonski registrovana, a da je inspekcija nadležnog ministarstva u njoj utvrdila čitav niz neregularnosti, nezakonitosti, neažurnosti, drugim rečima nekvaliteta i nerada.
Neznanje i drskost koje ova grupica pokazuje u svom dopisu uključuju i elementarne pojmove: nastavnički poziv nije „profesija“, nego poziv. Dva pojma se veoma razlikuju, a nepoznavanjem tog razlikovanja ova družina pokazuje da ne razumeju šta je to pedagogija i šta je njihov osnovni zadatak, da sebe deluziono razumevaju kao nekakve „profesore“, što ni izbliza nisu, i da su loše vodili vaspitanje koje je rezultiralo najvećom katastrofom u istoriji sprskog školstva.
Na kraju, ljudsko društvo razlikuje se od čopora pre svega po elementarnom moralu i svesti o sopstvenoj odgovornosti. U društvu, preduzimaju se simboličke radnje prema zlu, od kojih je jedna i rušenje škola. O tome je pisao jedan od najvećih filozofa današnjice, Đorđo Agamben. Nazivao je tu vrstu konsolidacije zajedništva kroz simboličke, vrednosno impregnirane radnje, “efektivitetom”. Dakle, rušenje škole nije „nasilje“, nego iskaz moralnog efektiviteta zajednice, koji je “nekim pojedincima” koji pišu škrabotine “Danas”-u očigledno veoma stran. Nasilje je ono što se dogodilo nedužnima u vašoj „Oglednoj osnovnoj školi“, kad već nemate toliko elementarne pameti i savesti da to prihvatite i procesuirate iznutra.
Za razliku od društva, koje se temelji na efektivitetu Agambenove vizure, čopor se ujedinjuje u rikanju, kokodakanju i mukanju protiv „pojedinaca“ koji ukazuju na činjenicu da 10 mrtvih predstavlja prekretnicu, da posle masakra dece i njihovog prijatelja ta normativna struktura u kojoj se taj masakr desio više ne može biti isto što je bila pre masakra. Ona je sada stratište.
Nastavnici koji su u njoj nekada radili više nisu nastavnici. I oni to pokazuju svakim svojim potezom, posle zločina još više nego pre zločina. Od pozivanja da se minimizuje prostor predviđen za Memorijalni centar za žrtve, preko potpisivanja raznih nemoralnih poslušničkih peticija upravi, sve do ovakvih besprizornih i skandaloznih napisa upućenih protiv roditelja dece, protiv žrtava, protiv kritičara škole. Ukratko, protiv svakog morala.
Zbog toga, postoji načelni razlog za stav da su nastavnici škole „Ribnikar“, kao kolektiv, svojim dopisima javnosti, ponašanjem i neukusnom odbranom svojih ličnih interesa u senci tragedije pokazali da ne mogu biti edukatori nikome. Pretvaranje cele škole „Ribnikar“ (ne samo njenog dela u kome je izvršen zločin) u Memorijalni centar za žrtve nasilja primarno je pitanje po kome treba da se razvrstavaju glasači na predstojećim izborima. Ni za koga ko nema u programu pretvaranje ove bivše škole u Memorijalni centar ne treba glasati.
Average Rating