5
0
Pomeni za malene. Pomen za Dragana. Miris tamjana. Nepojmljivi grobovi i nadgrobne ploče malih učenika nekadašnje škole, a sada uspomene zvane “Ribnikar”.
Teško je objasniti kako deci koja su preživela smrt svojih drugova škola više nije isto mesto kakva je bila pre tragedije, kako za njih priče o “izostancima”, nekakvo “treniranje strogoće” pojedinih pritupastih nastavnika, sada nije ništa više do nastavak traume, nastavak sticanja svesti o indiferentnosti i inferiornosti jednog antidruštva ljudi čiji je prosečni koeficijent inteligencije, prema zvaničnim međunarodnim statistikama, 89.
Nemoguće je objasniti “državi” i njenim “stručnjacima” karakterističnim za društvo čiji je IQ 89 da onaj ko je odlučio da deca krenu u školu 7 dana nakon tragedije treba da ide u zatvor i da mu bude zabranjeno da ikada radi sa ljudima, a da je “struka”, posle 3. maja 2023., u faktičkom, profesionalnom i moralnom smislu, jednostavno prestala da postoji. Ona se pretvorila u sramotu.
Skoro je nemoguće objasniti govedima iz socijale društva sa IQ 89, dakle onima čiji je IQ drastično ispod tog proseka, koji su na dnu intelektualnog “lanca ishrane” i tog i takvog društva, da su oni krivi za ovo što se desilo, zbog svog nefunkcionalnog i neobrazovanog, neodgovornog i profesionalno uvredljivog postojanja kao javne institucije. Poštenije je nemati socijalu nego imati ovakvu strahotu od socijale u kojoj nekakvi poluškolovani dilberi sa kosovskih čuka raspredaju o različitim “scenarijima za maloletnog izvršioca”, umesto da sede iza debelih rešetaka.
Nemoguće je objasniti društvu prosečnog IQ 89 da ne odlučuje većina o tome da li će se poštovati mrtvi, da se na groblju ne organizuje nastava, čak i ako repata “većina” to želi, te da postoje stvari koje su kategorički imperativ za sve, pa i za one sa IQ 89.
Gotovo je nemoguće objasniti populaciji prosečnog IQ 89 da je nekoj deci, tog 3. maja, Dragan, koji sada leži ispod hladne ploče na Lešću, čuvao pribor za tehničko, hamere i olovke, koje su ostale kod njega, kada je taj dobri čovek prešao u drugi svet. Teško je svetu sa IQ 89 objasniti da podivljali, razulareni Savet roditelja koji urla toliko da mora da interveniše policija, svega 2 sprata iznad stratišta, nekoliko dana posle tragedije, predstavlja sliku sunovrata društva, sliku koja će decu oterati iz ove zemlje i učiniti rezigniranom prema svemu što se u ovom društvu dešava, odlučuje i rešava.
Suština ove tragedije je u činjenici da se ona nikada ne može razumeti, nikada se ne može ublažiti, i prestati da boli, koliko god vremena da prođe.
Naprotiv, sa protokom vremena bol je sve veća. Tu bol samo povećava svet koji nasilno sprečava uspomenu “Ribnikar” da to bude, lako i jednostavno za sve nas koji ovde živimo, i pokušava, na silu, da nas ubedi da je to i dalje “škola”. A to nije škola. To je sada antiškola. Sve što je u vezi sa “Ribnikarom” a što ga opisuje kao “školu” je obično moralno nasilje nad kolektivnom savešću. Slika kaljuge koju predstavlja “Vračar” i “vračarstvo”, u stvari jedna primitivna, nemoralna supkultura pretvaranja i narcističkog samozaborava pred ogledalom stvarnosti.
Školu “Ribnikar” je trebalo srušiti i na njenom mestu izgraditi memorijalni centar za žrtve. Alternativno, kad već to nije učinjeno, nije je trebalo “renovirati” ni krečiti, nego celu pretvoriti u memorijalni centar, da se vidi kakva je bila i šta se u njoj desilo. Takva memorijalizacija bi pomogla svima nama, a pogotovo roditeljima stradale dece, da prežive ono što se desilo. Bar privremeno. Bar delimično. Bar toliko da nastave da dišu.
I to nije dovoljno. Ova tragedija je toliko besmislena, toliko nenormalna i paradoksalna, da odgovore ne mogu ponuditi nikakvi “norveški pedijatri” ni “američki stručnjaci” (koji, iskreno, bar meni, deluju kao potpuno dezorijentisani gosti u ovoj našoj nacionalnoj tragediji). Odgovore može ponuditi samo mali izvršilac.
A to je pitanje za koje svi moraju postati spremni i koje je najbolnije. Jer na ovaj način, dok on sedi u izolaciji, odgovora neće biti. I bol će se nastaviti. Neprekinuta.
Postoji nešto na šta nemamo odgovore. Ni 6 meseci kasnije. Miris tamjana nas nas na to tužno podseća.
Lek je u odgovorima. U pokajanju. U padanju na kolena pred žrtvama.
A društvo sa IQ 89 sve čini da do toga ne dođe. I u školi, i u psihijatrijskoj klinici, i u vlasti, i u korumpiranoj, polarizovanoj, privatnoj medijskoj “javnosti”.
Slažem se sa osnovnom porukom teksta, samo smatram da to nema nikakve veze sa prosečnim koeficijentom inteligencije u ovom društvu, jer taj IQ ne meri ono što je za razumevanje i prihvatanje svega što ste napisali potrebno. To su socijalna i emocionalna inteligencija, empatija, istinsko razumevanje drugog, solidarnost, stid, itd. Veliki broj ljudi ima hladni, racionalni, logički visok IQ, ali im upravo nedostaju one druge vrste inteligencije koje se tim IQ testovima ne mere.
I te kako ima veze,za ovaj(velika većina)prost,primitivan,zao,pokvaren,izopačen i ne znam još kakve opise da napišem narod,ali sve najgore mislim iz gore navedenih razloga,vrlo je prosto shvatiti,samo IQ od 89 i manje,je malo da se to razume i skapira !!! Ne zelim nikoga da vredjam,jednostavno tako je…
Moja deca su velika. Sad oni imaju neku decu. Oni žive u drugom vremenu. Ovo nije “naše” vreme, ovo je sve manje i vreme moje dece, a vreme njihove dece… ovo koje dolazi je STRAŠNO da strašnije ne može biti. Ne mogu da budem u koži roditelja koji su izgubili decu, pa ni u koži roditelja čoja deca nastavljaju da idu u tu istu školu u kojoj su streljani, ubijeni, izbrisani sa lica zemlje njihovi dojučerašnji drugovi. Ne samo iz razreda, dvorišta, ulice, kraja… Iz grada, koji je trebao da stane tog trećeg maja, ne samo što se verovatno ne bi desio peti …Gubitak je bio nemerljiv i nenadoknadiv, bol prevelika a tuga koja se razlila gradom pa i celom zemljom Srbijom, kažu i regionom – nemerljiva. A onda se javio bes, koji je počeo da se kanališe, ali i ključa. I nije proključao. Gde smo tu bili mi? Da li su ina na neki način poništili?