0
0
Celokupno naše iskustvo, strogo posmatrano, samo je subjektivna slika, kontinuum doživljaja za koje ne možemo utvrditi da li i u kojoj meri odgovara bilo kakvoj “objektivnoj”, spoljašnjoj stvarnosti. Ovu činjenicu u modernoj filozofiji verovatno najuticajnije je objasnio Imanuel Kant, koji je pretpostavku o nekakvoj “stvarnosti” nezavisnoj od naseg doživljaja, našeg iskustva, nazvao “stvar po sebi” i smatrao je saznajno nedostupnom.
Nešto kasnije, jedan od najvažnijihi, a nepravedno zanemarenih, interpretatora i kritičara Kanta, Artur Šopenhauer, objasnio je da i sama podela iskustva na subjekt i objekt pripada domenu “predstave”, odnosno naše subjektivne slike koju nazivamo “stvarnošću” ili “životnim iskustvom”. Čim govorimo o objektu, to podrazumeva subjekt, jer objekt je objekt samo za subjekt, i obrnuto. Odnos subjekta i objekta ugrađen je, po Šopenhauerovom mišljenju, u samu strukturu našeg iskustva koja je ograničena na predstavu. Taj domen iskustva organizovan je mehanizmom kauzaliteta, odnosno uzroka i posledice. Pojedine predstave uzrokuju druge predstave, te je logika objekta u stsvari svodiva na logiku kauzaliteta. Primarne predstave, koje su ugrađene u sve naše druge predstave, su predstave prostora i vremena, jer u koordinatama prostora i vremena, i primenom logike kauzaliteta, mi organizujemo i razumevamo svoje iskustvo, odnosno svoju predstavu života.
Šopenhauerovo razumevanje predstave je ključno za psihoterapiju, jer pokazuje metafizičku stranu odluke. Kada donosimo neku odluku (u kojoj učestvuje volja, koja je za Šopenhauera jedina “stvar po sebi”, jedina prava “stvarnost”), mi u stvari kontrahujemo, sabijamo prostor i vreme koje inače opisuju protok našeg iskustva: Odlukom menjam neki tok, neko stanje stvari. Otuda je odluka uvek nasilna, uvek neka vrsta prinude prostora i vremena.
Tema za razmišljanje…
Average Rating