1
0
Jedna od najznačajnijih knjiga o ubijanju, On killing, iz pera američkog pukovnika Dejva Grosmana, navodi čuvani primer problema sa vojnicima u Drugom svetskom ratu, koji, što se malo zna, u velikoj većini uopšte nisu pucali u neprijatelja. Istraživanja, koja je sproveo general S.L.A. Maršal, pokazala su da je od svih američkih vojnika u Drugom svetskom ratu, svega 15-20% pucalo u neprijatelja, čak i u situacijama direktne bitke kada su njihovi životi bili ugroženi. Velika većina je pucala iznad glava neprijatelja, a veliki broj vojnika uopšte nije pucao. Studija pokazuje da je, čak i kod obučenih vojnika koji rutinski rukuju oružjem, otpor prema ubijanju ljudskog bića toliki da su spremni da žrtvuju sopstveni život radije nego da oduzmu tuđi.
Najveće žrtve u Drugom svetskom ratu rezultat su delovanja artiljerije, koja ubija iz daljine, na nepersonalan način. Ubijanje iz puške, gledajući u protivnika, bila je relativna retkost, i to u najkrvavijem konvencionalnom ratu. Radi se o jednom od najpoznatijih nalaza u studijama nasilja koji je tradicionalno predmet brojnih psiholoških i socioloških analiza.
Vojnici u Drugom svetskom ratu proveli su bezbrojne sate sa oružjem u rukama, u atmosferi u kojoj je druga strana predstavljena kao moralno inferiorna i opasna za opstanak njihove države, drugova, i njih samih. Oni su sa vatrenim oružjem spavali, budili se, marširali, pord njega su jeli, odmarali se, i iz njega su svakodnevno pucali. Bili su obučeni ne samo u pucanju, nego i u kretanju sa oružjem, zaleganju, jurišanju, plotunskoj paljbi, i svim ostalim vojnim veštinama koje se ne mogu naučiti u streljani. I nisu mogli, u velikoj većini, da pucaju u druga ljudska bića.
Čovek nije „projektovan“ tako da ubija drugog čoveka. Da bi to mogao, potrebna mu je posebna obuka, kakva se sprovodi sa specijalnim vojnim jedinicama. Grossman navodi da je velika zabluda laičke javnosti verovanje da je glavna obuka specijalnih jedinica obuka u nekakvim posebnim tehnikama ubijanja. Tehnički, ubiti čoveka nije teško. Glavna obuka se sastoji u takozvanoj „desenzitizaciji“ na oduzimanje života drugom čoveku. Razlika između vojnika specijalnih jedinica i redovnih vojnika je da su vojnici specijalnih jedinica (onih zaduženih za „likvidacije“, odnosno ubistva) u tome da su oni sistematski, psihološki, pretvarani u ubice.
Ipak, u srpskoj javnosti, plasiran je narativ da je jedan dečak od tada 13 godina, odličan đak, bez istorije nasilja, jednog jutra ustao iz kreveta, stavio u torbu molotovljeve koktele i pištolje, i sam od sebe odlučio da ubije veliki broj svojih drugova i drugarica u školi, te je tako na kraju ubio devetoro nevine dečice i dobrog čoveka koji ih je čuvao, i ranio još nekoliko dece i nastavnicu istorije. Nakon zločina, dečak je, umesto da bude stavljen u ambijent koji će omogućiti da govori o tome šta se desilo, naprasno oduzet, zatvoren u psihijatrijskoj bolnici po nalogu vlasti, a ne lekara, i onemogućen da komunicira sa bilo kim. Javnosti je uskraćena bilo kakva informacija o tome šta je sa njim, a krivica je prebačena na oca deteta, zato što je dete „vodio u streljanu“ i navodno nije adekvatno čuvao oružje.
Gnev i čemer unesrećenih porodica i javnosti usmeren je na oca i na izvršioca zločina, koji formalno nije krivično odgovoran, a da se uopšte ozbiljno ne postavlja pitanje kako je došlo do zločina, da li je dečaka neko psihološki pripremao, da li još neko stoji iza zločina, te šta je sada sa dečakom, zašto nije preduzeto ništa da on u kontaktu sa roditeljima nešto kaže i objasni, pod kontrolom ali u kontekstu u kome se informacije ne bi mogle cenzurisati i kontrolisati.
Proces desenzitizacije vojnika koji se pripremaju da ubijaju zasnovan je na eksperimentu koji je razvio Martin Seligman, a koji počiva na konceptu „vakcinacije od stresa“. Eksperiment je prvo sproveden sa psima. Grupi pasa, zatvorenih u kavezu, davani su elektrošokovi kroz pod kaveza u pravilnim intervalima. U početku, psi su skakali, zavijali, pokušavali se izbegnu šokove, ali posle nekog vremena, oni bi zapali u stanje koje Seligman naziva stanjem „naučene bespomoćnosti“, u kome bi samo ležali i primali elektrošokove, ne pokušavajući da pobegnu, čak i kada bi kavez bio otvoren i kada bi im se ukazao jasan put za bekstvo. Na osnovu ovog eksperimenta razvijena je obuka desentizacije na stres ubistva drugog ljudskog bića izlaganjem vojnika određenim iskustvima koja su ih, posle nekog vremena, dovela do stanja naučene bespomoćnosti, u kome su delovali kao ubice na način koji se, spolja posmatrano, činio dobrovoljnim. U stvari, oni su delovali kao zombiji.
Dečak ubica u „Ribnikaru“ je, po iskazima koji su objavljeni, u učionicu u kojoj je ubio više đaka, na času istorije, ušao hodajući sa ispruženom rukom u kojoj je bio pištolj. Od mesta prviih ubistava u holu škole do učionice istorije je 10-15 metara hodnika. Po objavljenom iskazu studenta istorije koji je bio na času, dečak je hodao sa ispruženom rukom.
Dan ili dva nakon zločina, škola je oprana, mesto zločina je sanirano, a svega nekoliko dana posle ubistva moglo se proći tim hodnikom i doći do same učionice istorije, koja je bila zaključana. Štaviše, dva sprata iznad samog mesta zločina držan je Savet roditelja, jedan nedostojan skup na kome su vređani roditelji ubijene dece. Gomila aktera te vriske i cike, tokom koje je intervenisala i policija, prošla je neposredno kroz oprano i očišćeno mesto zločina.
Za zločin se ne sudi nikome, dečak je u izolaciji, a sudi se njegovom ocu i majci za nesavesno držanje oružja, odnosno za izazivanje opšte opasnosti.
Toliko.
S druge strane, negiranje dugotrajnih efekata zločina i potrebe za zastajanjem, ta bolesna retorika o tome kako nešto “ne sme da stane”, bez obzira koliko mrtve dece se nalazilo pred našim očima u nekom trenutku, nije samo prosto primitivno zlo, prost nedostatak svakog saosećanja, empatije, pa i elementarne ljudske pristojnosti. Ta vrsta nanošenja bola drugima, koji su već satrveni zločinom, poznata je kao fenomen koji, na jednom dubljem psihološkom nivou, kao očigledna psihička i javna agresija, donosi perverzno zadovoljstvo svojim protagonistima.
Izraelski vojni psiholog Ben Šalit identifikuje ovu vrstu zadovoljstva koje izaziva povređivanje drugih poredeći ga sa međavinom osećaja krivice i uživanja u masturbaciji, sa nekom vrstom orgazmičkog, a zabranjenog, doživljaja u činjenju zla i destrukciji. On opisuje trenutak u kome je, u njegovoj jedinici, vojnik koji je, inače, kuvar, dobio zadatak da puca iz teškog mitraljeza u neprijatelja koga nije mogao jasno videti. Vojnik je pokazivao znake očiglednog uživanja, čak radosti, a kasnije je svoje osećanje opisao kao uživanje u povlačenju okidača, osećanju podrhtavanja teškog mitraljeza i nizu svetlećih “trejsera” koji su pratili zrna dok su letela u tamu, prema svojiim metama. Taj kuvar je uživao u anonimnom ubijanju žrtava čija lica nije mogao videti samo zbog činjenice da je proces ubijanja njemu davao mogućnost ispoljavanja zabranjenih sklonosti. Slična je situacija sa onima koji pišu tekstove u novinama kojima povređuju porodice ubijene dece, a ne smeju da se potpišu, kakvih je bilo više. To su ti “kuvari” za mitraljezom, koji pucaju u mrak, u neke ljude, zgrčene na zemlji, i uživaju u vlasti, u podršci većine, u svojoj sposobnosti da čine nepravdu a da se ona, u rečima vlasti i većine, tako ne naziva.
Average Rating