Dva sprata iznad

Dva sprata iznad gubilišta, one su urlale.

I smejale se.

Pa opet urlale.

Borile se protiv pijeteta. Protiv etike. Protiv Boga.

Neke ledene, većina manična.

Uronjene u zajednički pakleni oblak mržnje prema žrtvama. Prema malim dušama koje su otišle na onaj svet, a koje od njih traže da promene svoje navike.

Umesto ležerne šetnje jednom ulicom, moraće drugom ulicom.

Umesto jednog imena, moraće da izgovaraju drugo.

Umesto „elitnog mesta“, usudom tragedije u kojoj su neki drugi ljudi izgubili decu, sina, brata, ujaka… sad je to „njihovo mesto“ najgore, najtragičnije, najnotornije u zemlji. To ih čini besnim. Zverski.

Satima, kao u groznici hranjenja divljih životinja, one su govorile.

Urlale.

Uglas.

Na svakoga.

A kad su se umorile od groznice hranjenja, skovale su zao plan.

Tek tada, kao zveri čija se krzna puše u svežoj noći posle orgijaške potere celog čopora za plenom, krvavih očiju, ali zadovoljne sobom, sišle su dva sprata i izašle pored crno-belih ikona još nekanonizovanih svetitelja.

Sutra je novi dan. One imaju “pravo na život”.

U istoj ulici. Sa istim imenom.

Na osušenoj krvi mrtvih.