0
0
Posle gaženja i prebijalna dece na ulicamau toku januara 2025., još je jasnije nego ranije da ne bi smelo biti govora o novim kompromisima starih partijskih igrača sa fašističkim režimom.
Nipošto nikakva prelazna vlada sastavljena od „opozicije“ i vlasti!
Radi se o pokušaju uzurpacije studentskog protesta od istrošenih i kompromitovanih „opozicionih“ prvaka koje većina naroda i ne vidi kao opoziciju, već kao deo režimskog sistema. Svi akteri patološkog sistema, i oni koji mu se verbalno protive, a „ne daju mandate“ i godinama koegzistiraju sa njim, deo su tog sistema. Navedeno se moglo videti prilikom rasprave u skupštinskom odboru za obrazovanje, koji je, sa obe strane političke podele, pokazao isti nivo, iste manire, istu nedostojnost. Svi su delovali tako — isto.
Pristojnom čoveku nema mesta u takvom društvu.
Studenti imaju pravo na temeljne reforme, konkretno na formiranje ustavotvorne skupštine u kojoj bi upravo oni, studenti, činili većinu, i koja bi formulisala novi ustav i samim tim novi poredak države za koju se mladi bore.
Srbiji ne trebaju „prelazna“ rešenja i flasteri na fašizam i njegovo nasleđe koje seže unazad do 6. oktobra, kada nisu sprovedene ni tranziciona pravda, ni lustracija, nego joj treba ozbiljna rekonstrukcija. Baš kao i nadstrešnicama širom Srbije koje su padale upravo zbog „prelaznih“ rešenja, gipsa i flastera umesto kvalitetne cigle i cementa.
Ovde nije reč o nekom akademskom pitanju o kome čovek može biti „uzdržan“ ili „apolitičan“. Radi se o deceniji sistematskog zločina i uništavanja dostojanstva pristojnih i ranjivih ljudi. O otimanju dece od protivnika falange i siromašnih građana. O ubistvima. Nestancima. Privođenjima bez osnova. Pritvaranjima. Oduzimanjima kompjutera i telefona nevinim ljudima. O hiljadama naručenih presuda, poput one protiv Advokatske komore, koja je doneta malte ne pre nego što je tužba predata.
Nakon toga, ti isti koji to rade decenijama izlaze sa nekakvim „potpisima“ i „maramicom mašu“ prolazećim studentima umesto da pokažu minimum moralne strukture i izađu na proteste sa ostalim građanima. Nisu oni ni najobrazovaniji ni najdragoceniji pripadnici ovog naroda da dok lekari, hirurzi, glumi, univerzitetski profesori protestvuju, oni sede, dodvoravaju se dijaboličnoj vlasti i „mere“ kada će da „potpišu“ prebeg na drugi brod dok ovaj tone. Tako se ne ponašaju ljudi i ličnosti nego, proverbijalno, zna se ko.
Zašto je neophodna tranziciona pravda pre svega za sudije i tužioce
Dobar primer problema koji pravosuđe predstavlja u društvu koje hoće da bude bolje je i tekst Jelene Janković objavljen u Danas-u od 26. januara 2025. U tom tekstu, sudija Janković, držeći javnosti lekciju o nekakvim pravilnicima i normativnim odredbama, a sve pod naslovom „Zašto sudije ‘ćute‘”, demonstrira sve ono što kritičari iznose kao probleme pravosudnog kadra.
Teza gospođe Janković da su sudije propisima ograničene da pokažu slobodno mišljenje ili da protestvuju je istovremeno sablažnjujuća, imajući u vidu društvenu stvarnost u kojoj se taj tekst pojavljuje, i suprotna elementarnoj logici. Pa, gospođo Janković, i profesori u školama su zakonom ograničeni u obustavama rada i štrajkovima, mnogo više nego sudije, i zbog toga im se preti otkazima. I studenti su propisima ograničeni u smislu nedolaženja na predavanja i nepolaganja ispita, više nego sudije, pa slušaju svoju savest. I u vreme nacizma su postojali “pravilnici” i zakoni, po kojima je progon ljudi i slušanje fašističkog režima bilo obavezno uz pretnju sankcijama, pa su pošteni ljudi protestvovali, a pacovi kolaborirali.
Gospođo Janković, morali biste znati da “sloboda volje”, i integritet nikada ne dolaze bez rizika. Etika dolazi pre propisa, ona je iznad propisa, i na njoj se zasniva sam legitimitet propisa. Bez poznavanja etike, nemoguće je zaista biti pravnik, i to iz načelnih, metodoloških razloga.
Osim toga, gospođo Janković, to što nešto nazivate “Etički pravilnik”, ne znači, samo po sebi, baš ništa. Mogli ste svoj tekst da nazovete i “uvod u abdominalnu hirurgiju”, pa on ipak ne bi bio takav uvod, jer u njemu nema ničeg u vezi sa materijom bi stajala u naslovu. Isto tako, “Etički pravilnik” na koji se pozivate nema gotovo nikakve veze sa etikom. Njega su (pre)pisali ljudi koji očigledno nikada nisu ni slušali, a kamoli polagali, etiku, i tu činjenicu, naočigled sada protestvujućeg naroda, svaki dan demonstriraju svojim radom u sudovima, ali i svakim svojim napisom u novinama.
Ne mogu sudije biti najnemoralniji, najneobrazovaniji i najplašljiviji ljudi u jednom društvu. Neophodno je da bude upravo obrnuto.
Konkretni koraci ka ustavotvornoj skupštini
Nakon pada fašističkog poretka i njegovih aktera, kojih nema malo, a uglavnom su koncentrisani u pravosuđu i državnim službama, potrebno je da studentski predstavnici uz podršku uglednih javnih ličnosti pokrenu proces uspostavljanja ustavotvorne skupštine.
Da podsetim, ustavotvorna skupština se formira sa striktnim ciljem donošenja novog ili izmene postojećeg ustava, a u njen sastav ulaze građani koje biraju ostali građani na slobodnim izborima. Članove ustavotvorne skupštine je moguće izabrati i iz redova stručnjaka ili uglednih ljudi u javnosti.
Ustavotvorna skupština se formira posebnom odlukom koja može biti rezultat političkog dogovora, referenduma, ili odluke predsednika ili parlamenta. Takođe, ona može biti i ishod društvenih tranzicija i promena poretka. Ukoliko je neophodna privremena institucija za organizaciju izbora za ustavotvornu skupštinu, to može biti samo vlada studenata i eksperata, bez ikakvog učešća političara. Zadatak takve vlade, ako je bude, treba bude isključivo organizacija izbora za Ustavotvornu skupštinu, uz jasno oročen mandat.
Odluka o formiranju ustavotvorne skupštine omogućava izmenu svih problematičnih rešenja u postojećem ustavu, kao i razrešenje svih organa i nosilaca javnih funkcija koji su okaljali obraz i svoju građansku čast, bez obzira na profesiju.
U ustavotvornom periodu potrebno je formirati tranzicioni Sud za političke i pravosudne zločine koji će imati sopstveni statut, poput Haškog tribunala. Taj statut sadrži i procesne i materijalno pravne odredbe, dakle on predviđa i način suđenja i moguće kazne, kao i sve druge elemente krivičnog postupka. Pred SPPZ treba izvesti sve pripadnike pravosuđa radi onoga što se naziva „vetting“, odnosno provera njihovog integriteta i postupanja, kao i sve one za koje postoji sumnja da su učestvovali u fašističkom režimu, direktno ili indirektno.
U zemljama koje su sprovele tranzicionu pravdu, tranzicioni sudovi su predviđali posebne kazne koje uključuju i elemente lustracije, odnosno isključenja iz javnog života. Na primer, u Češkoj Republici, postojala je kazna „proterivanja“, koja je podrazumevala da se neko izgna iz gradskih sredina i odredi mu se boravak u nekom konkretnom delu zemlje, ili čak konkretnom selu, gde ne može da se izdržava od državnog budžeta nego mora da se bavi zemljoradnjom ili da pruža usluge fizičkih radova. Radi se o jednom od najnaprednijih tranzicionih krivičnih zakona o kome sam svojevremeno pisao knjigu, koja je doživela dva izdanja, a koji je češko društvo upotrebilo da odstrani maligno tkivo iz svoje strukture nakon perioda komunističke diktature, i nakon pada režima Gustava Husaka.
U sklopu tranzicionog procesa i donošenja novog ustava potrebno je zabraniti sve radikalne i fašističke stranke koje su učestvovale u represiji nad društvom i kriminalizovati članstvo u njima.
Tek nakon donošenja novog ustava, može se krenuti sa razradom mera koje je predložio ProGlas za „dan posle“. Pre svega, potrebno je, u sklopu donošenja novog ustava, razrešiti funkcija sve nosioce pravosudnih funkcija, velikoj većini suditi pred tranzicionim sudom, a one malobrojne, koji se, kako se čini, mogu nabrojati na prste jedne ruke, koji su časni, zadržati kao jezgro novog pravosudnog sistema.
Ne treba zaboraviti da su nosioci pravosudnih funkcija glavni izvršioci političkih zločina kroz pravosudni sistem, i ti zločini su bezbrojni, pre svega u domenu krivičnog prava (pritvori i progoni nevinih ljudi, ali i zataškavanja teških zločina izvršilaca iz redova režima), porodičnog prava (viktimizacija ranjivih i dece protivnika režima, razaranje porodica i najgora i najnemoralnija represija na elementarnim osećajem za pravdu i budućnost jednog naroda), i ustavnog prava (o čemu ne treba trošiti reči, kao ni o onima koji takve odluke donose, a koji su malobrojni, jasno se mogu identifikovati i snose najveću odgovornost za sunovrat ustavnosti u zemlji).
Kriterijumi za formiranje novog pravosuđa treba da budu ozbiljniji nego sada. Potrebno je da nove sudije ili tužioci imaju završene kvalitetne pravne fakultete, uključujući one u inostranstvu, najmanje do nivoa Mastera, te da imaju rigoroznu obuku iz etike. Dok se pravosuđe ne popuni kvalitetnim kadrom, potrebno je formirati privremene sudove koje bi popunili stručnjaci sa dugogodišnjim pravnim iskustvom, ali ne pripadnici sadašnjeg pravosuđa.
Za svaki politički proces mora se imati jasan i detaljan plan, koji je zasnovan na temeljima zakonitosti, što podrazumeva da se mora krenuti od ustava i ustavnih intervencija. U tom procesu ne sme biti improvizacija, propusta ili prevara.
Cena propusta posle 5. oktobra bila je 23 godine izgubljenog života za srpsko društvo, sa malim interregnumom u vreme ubijenog srpskog premijera Zorana Đinđića.
Nema prelaznih rešenja sa istim političarima kao do sada, kojima bi se proces temeljnog uređenja društva kidnapovao na sumnjive margine društvenih promena koje čine oni koji nisu dobrodošli u jezgro studentskog i građanskog pokreta.
Zdravo društvo se mora graditi od temelja, zdravim materijalom, kompetentnim i poštenim rukama i pod jasnim pogledom javnosti.
Average Rating