Odgovornost pravnih fakulteta

Kriza poverenja u pravosuđe, koja se jasno ukazuje već oko deceniju, a usled koje pravosuđe uživa najniži stepen poverenja građana od svih državnih institucija, povezana je najdirektnije sa kvalitetom pravnog obrazovanja i odgovornošću pravnih fakulteta za održavanje ugleda pravne struke i kredibilnosti sopstvenih diploma u društvu. Svaki fakultet u civilizovanom društvu, kada pojedinci koji su nosioci njegovih diploma, kako god da su te diplome stekli ili su im prosto date, u javnosti demonstriraju radikalno neznanje svoje struke, ili pak ugroze interese javnosti, demokratije, vrednosti pristojnosti i kompetentnosti, pravednosti, ljudska prava, tada taj fakultet pokreće postupak preispitivanja dostojnosti za posedovanje diplome.

Pravni fakulteti u ovoj zemlji već deceniju i više se ponašaju kao da „nisu obavešteni“ da ogroman broj njihovih diplomaca faktički ne samo da nisu pravnici, nego su totalni, potpuni laici i neznalice pravne struke, a da mnogi od njih obavljaju državne i pravosudne funkcije, te da svojim javnim postupcima pokazuju i svoju nekompetentnost, i svoju duboku neodgovornost prema tim funkcijama, i prema diplomama tih i takvih pravnih fakulteta koje poseduju.

Decenijama su pravni fakulteti u bivšoj jugoslaviji bili neka vrsta državnog servisa, više administrativne škole nego pravi fakulteti. U njima je, najčešće, postojalo nekoliko kvalitetnih profesora, obično onih koji su „vo vremja ono“ studirali u Parizu i drugim evropskim prestonicama, koji su bili intelektualne perjanice tih škola, dok su ostali bili… onako… jedno relativno žalosno, mada ne i tragično stanje kadra. Posle početka postkomunističkih promena, bar u Srbiji, pravni fakulteti su se postepeno transformisali u oruđa nacionalističke politike, poput njihove uloge u periodu Miloševića u Srbiji, da bi potom postepeno propadali, stavljali se u direktnu službu političkih vlasti, a po formatu i kvalitetu studija regredirali na nivo srednjih škola. To su „fakulteti“ na kojima nema ni diplomskog ispita, na kojima se „studira“ na srednjoškolski način tako što se „bifla“ obično nepotrebno gradivo, koje je celo na internetu, i na kraju se, kao u srednjoj školi, dobije nekakva „diploma“ sa kojom se ljudi posle predstavljaju kao „pravnici“, što oni suštinski nisu, jer njihovo znanje je vrlo daleko do minimalnog standarda jednog stvarnog pravnika.

Oni najgori, po pravilu, regrutuju se u sudije, tužioce i advokate, dok oni sa najvišim ocenama nastoje da ostanu ili na fakultetu, ili da se bave naukom, ili da odu u inostranstvo. Nađe se i neko sa desetkama u pravosuđu, ali to su oni „biflatori“ koji nisu mogli u nauku, a pravosuđe ih je usisalo nepogrešivo prepoznajući duh mediokritetstva. „Slično se sličnom raduje“. I tako smo dobili stanje pravosuđa i najvećeg dela javne uprave kakvo imamo sada.

Tako, recimo, imamo advokaturu u kojoj ogromna većina advokata nema pojma o ključnim teorijskim pojmovima u pravu, ne zna čak ni savremene institute, pogotovo međunarodnog prava, tranzicione i restorativne pravde, već predstavlja neku vrstu pravnih sekretarica, nekakvih proceduralno-tehničkih „majstora“, koji se služe štosovima i nekakvim blefovima i vezama kako bi „rešavali predmete“, naravno za ogroman novac.

Kultura celokupnog pravosuđa nije kultura pravnog znanja, nego kultura „štosova“: kako izvesti neku procesnu „foru“ da bi se stranka prevarila, da bi se donela neka odluka koja će biti potvrđena, da bi se izbegla žalba, a nije retko i da se pribegava otvorenim, teškim zloupotrebama pravosudnih funkcija poput neupućivanja žalbi višem sudu, donošenja odluka van ročišta, nedozvoljene komunikacije sa advokatima i obaveštavanja o sadržaju predmeta iz pisarnice zainteresovanim licima mimo propisane procedure, itd. Drugim rečima, pravosuđe vrlo često, ako ne i u načelu, funkcioniše kao jedna problematična interesna grupa, što se i reflektuje u ogromnom nivou nepoverenja koje građani iskazuju prema njemu.

Međutim, ključno pitanje je ovde da li su pravni fakulteti odgovorni za to stanje, to jest da li se oni mogu izvući iz procesa utvrđivanja odgovornosti za ovakvo stanje pravne struke u zemlji.

Pretpostavljam da ti „pravni fakulteti“ računaju na to da će, besomučnom podelom diploma Kurti i Murti, usput ćuteći na elementarno neznanje svojih diplomaca i na štetu koju oni tim neznanjem i nedostatkom integriteta čine celom društvu, uspeti da „preveslaju na drugu obalu“ ili pretrče na neki drugi brod, sve usput dodeljujući papire na kojima piše „Diploma“ svakome ko prođe, i sa ovog, i sa onog, drugog broda.

Oonog momenta kada jedna struka, pravna struka, postane glavni problem ddruštva, a to je slučaj kada pravosuđe postane izvor kriminala i neznanja, a ne izvor pravde i obrazovanosti, postavlja se pitanje o odgovornosti fakulteta koji proizvodi takvu „struku“.

Zbog takvih teških propusta u obrazovanju koji dovode do rušenja pravde u društvu propada cela zajednica.