0
0
Osnovni preduslov za uspeh bilo koje psihoterapije je postojanje atmosfere i odnosa zajedništva između dvoje ljudi koji učestvuju u tom delom mističnom procesu. Reč je o čoveku koji dolazi na terapiju i terapeutu. I jedan, i drugi, prolaze kroz promene u procesu, i to kroz promene koje ni jedan, ni drugi, niti mogu u celosti predvideti, niti, pogotovo, mogu kontrolisati. Stoga je njihov zajednički odnos prema promeni u koju se upuštaju odnos dubokom, intimnog zajedništva, poput ljudi koji zajednički učestvuju u molitvi, a rezultati tog procesa su neka vrsta blagoslova za zajedničku smernost i posezanje, uz veru u mogućnost srećnog ishoda.
Mnogi terapeuti, pogotovo oni iz rudimentarnih psihoterapeutskih škola i sa marginalnih svetskih područja, veruju u to da imaju neku kontrolu nad procesom prihoterapije, da su oni ti koji nekakvim svojim “intervencijama” i “profesionalnim delovanjem” utiču na izlečenje ili poboljšanje kod “klijenta” (kakav nesrećan, a opet neophodan termin za čoveka koji dolazi da zajedno traga sa terapeutom).
Žak Lakan je ovu vrstu uverenja kod psihoterapeuta nazivao “dijagnozom” terapeuta, a proces koji proističe iz ideje o “profesionalnosti” i “intervenciji” je nazivao “master diskursom”, za koji je smatrao da apsolutno garantuje neuspeh terapije. Za takvu psihoterapiju, Lakan je ponavljao Frojdov termin “nemoguća profesija”.
Jedina moguća, uspešna psihoterapija je ona u kojoj oba učesnika shvataju da je psihoterapija prilika za oboje. Da se nisu sreli slučajno, i da postoji jedan mistični, ezoterični element u njihovom odnosu za koji ne mogu predvideti gde će ih i kako odvesti, ali koji predstavlja onaj “čarobni sastojak” koji menja njihove živote.
Psihoterapija je avantura za koju se valja nadati da ima doživotne posledice.
Average Rating