Pismo K.G. Jungu

Dragi Junže,

Pišem ti o jednoj zajednici, i o jednom avionu. Budi strpljiv sa mnom. Pročitaj do kraja.

Često mislim na tebe i pitam se kako ti je bilo dok si istraživao sam sebe i dok si se davao ljudima, kolegama, prijateljima, pacijentima i pacijentkinjama na različite načine, od kojih su neki izazivali osudu, neki podsmeh, a neki sablazan, ali si se uvek davao, žrtvujući jedan deo sebe za drugog, znajući da smo ipak, sa važnim drugima, jedno.

Upoznao sam ljude koji misle da imaju psihozu, i koje to sprečava da vole. Mislim i šta bi ti rekao o psihozi, i koliko si patio tražeći sebe u svojim dnevničkim i introspektivnim beleškama, iako si, spolja gledano, imao sve. Koliko si bio zaokupljen svima onima koji nisu imali hrabrosti da vole i da žive “onako kako su drugima prepuštali da žive”, kako si sam pisao, između ostalog i zato što su mislili da su psihotični, neurotični, depresivni, da imaju neki problem koji ih sprečava da vole.

Pisao si kako te je pronašao “duh dubine”, mimo tvoje volje, mimo tvojih nastojanja.

Pitam se, često, koliko su tvoje beleške u stvari beleške svih nas, koliko su one i moje lične beleške, i šta bi bilo da me važni ljudi u mom životu nisu pronašli, kao što je tebe pronašao “duh dubine” i privukao sebi.

Da me nisu pronašli, upao bih u banalne obrasce. Mislio da su svi ljudi isti. Nedostojni poverenja. Da jedni druge lovimo kao životinje, za hranu, za ljubimce, za partnere, sa unapred zacrtanom idejom za šta lovimo te životinje, ili ljude. Da me nisu pronašli, ne bih verovao da tražimo dušu onog drugog. Da me nisu pronašli, ne bih verovao da je čovek čoveku lek, a ne vuk. Kao u pesmi Ognjenke Lakićević, koju nisi upoznao jer si prerano umro. Ili kao u Pesmi nad pesmama u Svetom Pismu: “Jer ako ljubavi nemaš, onda si kao kimval koji ječi, i kao zvono koje zveči”.

Zvečao bih spolja karijerom, fasadom, odmerenošću. A ječao unutra. Ljubav bi mi bila “poslednja rupa na svirali”, kako reče jedna osoba koju sam nedavno upoznao, a koja za sebe misli da je psihotična i da ne ume da voli. Da je ta osoba ikada pažljivije pogledala sviralu ili bilo koji drugi duvački instrument i uzela ga u ruku, znala bi da ona bez poslednje rupe ne svira uopšte, ni jedna rupa ne radi, jer se stub vazduha rasipa i izlazi upravo kroz tu rupu gde nema prsta. Znala bi da njen poremećaj nije izgovor za to da ne oseća. I znala bi da smo mi tu da ljudima kao što je ona damo deo sebe, rizikujući sve ono nad čim mislimo da imamo kontrolu. To je posao u kome si ti bio najbolji. To je jedina iskrena i potpuna psihoterapija.

Čuveni psihoterapeut, moj dobar prijatelj i na neki način mentor, Anders Lindseth, starac iz Norveške, napisao je ključni tekst u psihoterapiji posle tvojih spisa, o tome da psihoza nastaje tako što idemo svojim životnim putem, i odjednom naiđemo na prepreku koju ne možemo mentalno da metabolišemo, kao na ogromno deblo koje je palo na put. Preko tog debla ne možemo da se uzveremo, da ga savladamo, i prinuđeni smo da siđemo sa našeg puta, u šikaru, šumu, gustiš, i da širokim krugom deblo zaobiđemo. Na tom putu, mi se izgubimo u šumi. Ostanemo sami, i vreme nas rastrojava. Počnemo da plačemo, zapomažemo, da se tresemo od straha.

Kaže Lindseth, šta je jedini način da se vratimo na put? Pa taj da neko, iz ljubavi, siđe i sam sa puta, uđe u šikaru, izgrebe se, iskrvari, izgubi, suoči se sa osudom i nerazumevanjem svih, ako treba, tražeći nas po našem dozivanju i jecajima. Da nas nađe, uzme pod ruku i dovede nazad na put naše radosti i mira. To je jedini lekovit kontakt dva ljudska bića.

Ali, Junže, za to taj koji siđe u šikaru mora da čuje jecaje, inače će se oboje izgubiti. Onog momenta kad neko siđe sa puta da me traži, tog momenta moja izgubljenost postaje naša izgubljenost, naše zajedničko stanje, ne više samo moj problem. On uzima moj problem zajedno sa mnom. I naša sudbina postaje povezana, jer ili će ovaj onog naći i dovesti na put, ili, ako onaj ćuti, oboje će ostati izgubljeni u bespuću. To je organska zajednica. Jedino tako nismo sami. Ako onaj koga ovaj traži ćuti, onda ovaj kao da leti avionom u potpunom mraku bez instrumenata i nada se da će naleteti na pistu, a ne na planinu.

I ti si video previše, znam da razumeš. I ti si se unižavao pred ljudima, ulazio sa njima u one gnjecave odnose koža na kožu, samo zato što si ih voleo kao ljude, one odnose o kojima piše Ognjenka Lakićević, koju nisi upoznao jer si prerano umro.

I mislim na tebe, koji si kao pilot kamikaza kružio nad Sabininom izgubljenom dušom u mraku, bez instrumenata, tražeći je, sve dok je nisi spasao, po cenu sopstvenog rastrojstva. To mora da je bilo istovremeno divno i stravično iskustvo, nadajući se da ćeš naleteti na pistu, a ne na planinu. Čekajući da se upale svetla piste. Koja je tvoja Sabina na kraju upalila. I postala legenda.

Kažu da je najteža assana “Letting go”. Mislim da nije. Možda za svetinu.

Najteža assana je ono “klik”. Kad se upale svetla piste. To mogu samo posebni. Kao Sabina.

Poslušaj ovo na linku ispod, stari moj, pre spavanja večeras. Antologijsku, o unlikely ljubavi. Prema slabima. Prema bolesnima. Prema uniženima. Prema svakom našem bratu. 🙂