0
0
Trećeg maja 2023. godine, u školi „Vladislav Ribnikar“ svi mi smo izgubili desetoro dece i jednog odraslog, divnog čoveka. Izgubili smo devetoro malih žrtava, od kojih su neke male duše išle u peti razred i sudbina ih je odvela na nebo samo zato što su u trenutku kataklizme bile dežurne učenice u holu škole, jedna divna mala devojčica sa ofarbanim pramenom i mnogo ljubavi našla se, kobno, na hodniku dok se odvijao krvavi pir, a ostali, nevini, još faktički nedotaknuti životom, našli su se na nišanu cevi zločina dok su bili na času. Njihov čuvar, čovek koji je u tom trenutku, između ostalih, čuvao i stvari moje kćerke koja je bila na spratu iznad na nastavi, ubijen je na svom mestu, dok je pokušavao da razgovara sa desetom malom žrtvom, izvršiocem zločina, dečakom čiju ruku i telo je zlo upotrebilo za ovu katastrofu.
U početku je reći bilo šta što nije bilo u skladu sa dominantim pučkim narativom o „malom zločincu“ i „roditeljima koji su za sve krivi“ bilo razlog za stigmatizaciju. U tome su prednjačili popularni, pritupasti mediji, stereotipni „woke“ voditelji, svi isti, kao iz kalupa, sa trouglastim bradicama i nabildovanim telima, na elektromobilima sa kacigama i namazani raznim kremama, koji su se „zgražavali“ kada se u etar kaže istina da smo izgubili desetoro dece.
Ubrzo nakon niza promašaja „struke“, koja je podsećala na ulogu „struke“ u vreme koronavirusa, sa sve muzikom u školi, sa mudracima i čarobnicama „savremene nauke“ koji su propisali da se deca vrate na stratište 7 dana nakon krvoprolića, dok se tela njihovih drugova još nisu ni ohladila u svojim večnim počivalištima, i sami ljudi koji su najbliže uključeni u događaj su se raslojili. Roditelji se se podelili, počeli da se uzajamno vređaju, jedna grupa, koja je činila većinu, zagovarala je da se sve nastavi kao da se ništa nije desilo, i time su izazvali ogorčenje porodica žrtava.
Država sa svojim lažima, sa svojim slabićkim primanjem i jednih i drugih na isto kanabe, sa svojim prostačkim „ne govorite ništa, sve će biti u redu“ pristupom prevare i manipulacije, na kraju je napravila kompromis i deo stratišta zatvorila za dalju nastavu, predviđajući ga za memorijalni centar koji sam lično predložio u to vreme, a za čiju implementaciju sa sada zaduženi oni isti koji su pozivali, u ime Burtonove teorije „unapređenja prirodne otpornosti“, inače, istina, etabliranoj u psihologiji, na povratak dece u školu 7 dana posle tragedije. Sada isti ti, bestidno, kao što su tada decu slali u školu, učestvuju u implementaciji Memorijalnog centra koga verovatno nikada neće biti, na način politiziranja, projekata, uzimanja novca, činjenja sebe politički relevantnim.
Gorka, teška epizoda u istoriji ovog naroda i ove zemlje, pre svega zbog mučeničkog odlaska desetoro duša u raj i odlaska još jedne dečje duše u Had, kako u Had zločina, tako i u Had „struke“ i njenih institucija, tako dobija obuhvatan, gorak oblik i u konačnoj formi ishoda u kojima, neverovatno, učestvuju neki od onih koji su najviše pogođeni tragedijom.
Ovaj tekst, međutim, uprkos njegovom uvodu, nije o njima. Nije o nama. O roditeljima, o građanima, o posmatračima, o vlastima, o državi, o medijima, posebno, o tako posebno odvratnim u ovoj tragediji.
Ovaj tekst je o deci. O preživeloj deci.
Kada se zločin dogodio, i kada se se naša deca skupljala po trgovima, javljala nam se da su živi, a očajni, slomljeni, duše spržene užasom roditelji ubijene dece čekali da li će se njihovi mali pojaviti na vratima škole, dok su njihova tela iznosili na drugi izlaz, a potom trčali po bolnicama, da bi bili primljeni u nekoj drljavoj kancelariji u jednoj policijskoj stanici gde im je saopšten kraj njihovog sveta, dok smo mi ostali roditelji lili suze sa izgubljenom našom decom i zahvaljivali se Bogu za preživelom našom biološkom decom, jer sva ta deca su naša, bila i ostala — „struka“ bez etike, struka koja nikada nije slušala etiku i nije u njoj vaspitana, donosila je nekakve sulude odluke o budućnosti škole.
U školi su se smenjivale razne spodobe sa ministarskim zvanjima, horda nastavnika je dolazila na sastanke Saveta roditelja, jedne sramne grupe koja je tražila da ne bude Memorijalnog centra i da se sve nastavi kao da se ništa nije desilo. Ta horda je, dva sprata iznad crno uokvirenih portreta žrtava, svega par dana nakon zločina, psovala i bljuvala prostakluk i primitivizam na roditelje koji su bili za zatvaranje škole, do te mere da su napadali i vređali i majku kuštrave, male devojčice sa ofarbanim pramenom koja je odnela deo naših srca sa sobom u večnost.
I dok je horda, krdo, urlalo, vikalo i pisalo nameštene tekstove po „Danasu“ u dogovoru sa urednikom, anonimne, prljave, bedne odgovore i komentare, naša deca su — otišla u svoj svet.
Naša deca su nas naučila tome šta je Modalno integrativna psihoterapija, kao nova paradigma psihoterapije. Iako sam je formulisao i njome se bavim, nikada je nisam video tako primenjenu kao što su to uradila naša superiodna, od nas toliko bolja deca.
Oni su prosto napustili modalni svet u kome su se rulje psovale i tukle, u kome su politički profiteri organizovali proteste na kojima nisu dozvoljavali roditeljima iz „Ribnikara“ da se obrate, a potom lagali da nije tako. Oni su odbacili svet u kome politički trgovci i nemoralni „stručnjaci“, kojekakve „psihološkinje“ i „profesori psihologije“, elaboriraju šta učiniti u svetu u kome je pitanje da li deset smrti i jedan dečji silazak u Had zavređuju da „sve stane“, ili da se sve nastavi kao da ništa nije bilo.
Naša deca su otišla u parkove. Na trgove. Na tajna mesta. U svoja skrovišta. Zajedno. Oni su otišli u svoj modalni svet, primenjujući elementarni princip Modalno integrativne psihoterapije da se trauma leči organičnom zajednicom u izmenjenom svetu, a ne vraćanjem na gubilište. Tamo su se voleli, grlili, plakali, pričali priče, smejali, ćutali. Napravili su tajni svet. Jedan alternativni, drugi svet koji je nama odraslima, nama „stručnjacima“ bez mnogo mozga i još manje srca, bio nedostupan i nezamisliv.
Stari Grci su govorili o „intermundijama“, svetovima između svetova. To su bili svetovi između različitih modalnih svetova, različitih setova okolnosti, različitih stvarnosti, ili onoga što označava savremena psihoterapijska fraza „life world“, „životni svet“, u kojima, Grci su verovali, čovek može da se odmori, izmesti iz ovog sveta, prebiva izvan vremena, pre vraćanja u stvarnost poznatu svima. Intermundija je ključni instrument Modalno integrativne psihoterapije: ona je modalni svet iskoraka iz aktuelne stvarnosti kojim se druga i drugačija stvarnost priziva u aktuelno iskustvo, poput psihološkog ekvivalenta molitve. Naša deca su otišla u intermundiju koju su sami kreirali genijalnošću koja je za nas bila i ostala nedostižna.
Iz te intermundije, u koju su imali pristup samo malobrojni odrasli, a niko od njih nije bio „psihološkinja“ ni „profesor psihologije“, oni su se pojavili sa novim, moćnim organskim svetom koji je pripadao samo njima: sa ljubavlju, organskom zajednicom generacije i grupe prijatelja, kohezivnošću kakva nije karakteristična za đake u starijim razredima osnovne škole. Oni su se pojavili sa svojim „plemenom“, plemenom dece koja su stravičnu traumu integrisala u svoj novi svet, a istovremeno ga oplemenila znanjem, prerano stečenom zrelošću i ogromnom uzajamnom ljubavlju kakvu mi nismo mogli ni umeli da ponudimo ni jedni drugima, a, kako se čini, ni njima.
Naša deca su se pojavila kao feniksi iz tragedije u Ribnikaru, ne zbog tupe teorije o „prirodnoj otpornosti“, nego zbog milosti odozgo koja se izlila na njih i, njihovom čistotom prizvanoj, genijalnosti modalnog iskoraka — dalje od svih nas, ovakvih kakvi smo.
Naša deca su pokazala kako modalna logika, logika promene uslova koji čine nešto mogućim ili nemogućim, može promeniti iskustvo života. Ona su to uradila sa tragedijom u Ribnikaru, a mi, ovakvi kakvi smo, ovako nedostojni njih kakvi smo, to još uvek nismo. I još uvek se brukamo. Još uvek smo akteri Njegoševog stiha:
„Sve se čovjek bruka sa čovjekom,
Gleda majmum sebe u zrcalo“.
Naša deca, deca iz Ribnikara, pokazala su koliko drugi i drugačiji svet, koji oni umeju da prizovu u stvarnost, baca svetla na svu rugobu onog sveta u kome mi živimo. Ona su nam pokazala izvor svetlosti, koji, u ovom životu, podseća na onu svetlost u onom životu u kojoj prebivaju nevini osmesi devetoro malih i jednog velikog sa dečjom dušom.
Uz tragediju jednog malog dečaka u Hadu koju bi oni sa geometrijskim bradicama, električnim romobilima i kremicama hteli da ignorišu, jer tako misli „javnost“ moralnog pakla u kome postojimo.
Sve je to naš svet. Svet koji smo mi prihvatili, u njemu se raskomotili, i u kome, kao u Domanićevoj stradiji, tumaramo u mraku dok su naša deca iskoračila u drugi modalni svet, u drugu svetlost, u svoju psihološku intermundiju koja je, u stvari, jedini spas i za sve nas.
Ovakve kakvi smo.
I danas politiziramo sa nadstrešnicama, mostovima i školama. Sa poštom umrlima, nevino postradalima.
Nemamo srama. I svetlost nas zato ne može ogrejati. Nemamo ljubavi i čistote da se zagrlimo i zaplačemo nad nevino postradalima. Bez trgovine i namigivanja nad plamenom tragedije. Trgovine sa sobom, i sa drugima.
Average Rating