Breaking News

Uvesti više pravne škole

0 0

U sistemu obrazovanja u našem regionu pre nekoliko decenija postojale su više škole. One su obrazovale ljude za određena praktična zanimanja, bez akademskih pretenzija. Na primer, postojale su više škole za trgovce, za hotelijere, za učitelje, pravnike, socijalne radnike, čak i za medicinare. Bile su i neke više političke škole, upravne i druge. Postojala je i škola za režimske kadrove u Kumrovcu, ali to je druga
priča.

Tako je, na primer, vo vremja ono, postojala razlika između “pravnika” i “diplomiranog pravnika”. Onaj prvi je bio izvršilac naloga. Referent, faktički. Ovaj drugi je bio malo obrazovaniji, okusio je neko univerzitetsko obrazovanje. Bar kao prizrak.

Srednja pravna škola zvala se, bar tada, koliko se sećam, “Pravno-birotehnička”, što je na jedan iskren i dirljiv način odslikavalo dominantno razumevanje prava koje je, u domenu pravosuđa, jedan sudija Ustavnog suda, nedavno, javno opisao kao “zanat”. Pravno-birotehnički zanat. “Službeništvo i
službenički mentalitet”, kako je to nazvao jedan predsednik višeg suda.

Elem, posle maturiranja kao pravni birotehničar, maturant je mogao da studira i postane diplomirani pravni birotehničar. I to je u stvari slika našeg prava i našeg pravosuđa kada se ono razumeva kao “zanat”.

Pre nekoliko dana, jedna uticajna međunarodna organizacija iz Vašingtona (World Justice Report) objavila je rejting zemalja po kvalitetu prava i pravnog sistema, po kome je Srbija poslednja u regionu, na dnu Evrope, među zemljama trećeg sveta.

Krivac za propast prava i pravnog sistema u Srbiji u velikoj meri je selekcija kadrova i srednjoškolska koncepcija pravnog obrazovanja: bez prethodnih humanističkih studija, bez etike, bez adekvatne metodologije, čak bez diplomskog rada, bez diplomskog ispita, uz gimnazijsko “biflanje” i “odgovaranje”, i to je to.

Postoje diplomirani pravnici koji su izuzeci od ovog trenda, koji rade sami, nadoknađuju preko interneta ono što nedostaje srpskom pravnom obrazovanju, i predstavljaju prave intelektualce.

Postoje ljudi koji su, nakon pravno-birotehničkih studija “zanata”, upisali neki master sa stranim fakultetima preko rektorata, nešto posle učili, naučili, i koji su danas ipak različiti od pravno birotehničkog proseka.

Postoje i oni koji imaju međunarodno verifikovane radove. Neki su i na javnim funkcijama državnih sekretara u vlasti. Bez obzira na to na kojim fakultetima su studirali, oni imaju verifikovane radove i to je čvrsto tlo na kome stoje.

Postoje takođe prave sudije i tužioci koji uče, čitaju, i trude se da svoj posao rade kompetentno i časno. Oni koji znaju, na primer, kada ne smeju da odlučuju, kada su dužni da se izuzmu, i kojima je birotehnički mentalitet kada im “zazvoni telefon” – stran.

Neki od takvih pravnika u javnosti otvoreno pozivaju pravosuđe da se “samo zvanično ukine”, i konstatuju njegovu “predaju kao grane vlasti”.

To, međutim, nikako nije uobičajeno stanje stvari ni uobičajeno postupanje, a navedeni indeks o tome gde se naše pravo i pravosuđe nalaze to samo jasno i glasno kaže.

Način da se ovo pitanje uredi je konačno reformisanje pravnog obrazovanja, koje bi zahtevalo da se dosadašnji srednjoškolski format studija prevede u status više škole, i da se formira novi format pravnih studija koje bi podrazumevalo, kao u svim civilizovanim zemljama, bar dve godine humanističkih studija etike i srodnih ključnih disciplina, a potom studije prava na univerzitetski način, uz obavezno
diplomiranje odbranom pisanog rada.

U načelu, nema razloga ni da se neki fakulteti ne podele na deo koji ima status više škole, i deo koji ima status pravog fakulteta, a najpouzdaniji način za to je preraspodelom nastavnika koji imaju akademske reference i zvaničnu međunarodnu verifikaciju, i onih koji to nemaju. Zvanja ovih drugih bi se mogla
prevesti u zvanja profesora strukovnih studija, za koja nisu potrebne verifikovane međunarodne reference.

Navedeni principi su u jednoj meri primenjeni u aktuelnoj kategoriji “visoka strukovna skola”, ali taj termin je nejasan jer visoko obrazovanje nije isto što i više obrazovanje.

Na opisani način zaustavio bi se sunovrat standarda u kojima se meša masa koja hiperprodukuje problematične kadrove sa pravom univerzitetskom zajednicom. Taj tend simizacije i esenesizacije obrazovanja je i doveo do poraznog padanja Srbije na međunarodnim indeksima poput navedenog.

Moglo bi se konstatovati da nastavnici više škole, kao strukovno osoblje, obrazuju buduće referente na izvršilačkim radnim mestima. Ti nastavnici bi, onda, mogli objavljivati u svojoj višoj školi, doktorirati na temama poput gašenja požara, pravilnika o Oku Sokolovom ili sprečavanja maloletničke delinkvencije.

Na tim višim školama bi se mogle dodeljivati titule političarima, šefovima kabineta i inima, ali se sa njih ne bi mogle delegirati sudije Ustavnog suda, što bi zahtevalo izvesnu pretumbaciju na neke funkcije koje nemaju veze sa pravom – recimo ministarske.

Pravni fakulteti bi trajali najmanje 5 ili 6 godina, zavisno od izrade završnog rada, obrazovali bi diplomirane pravnike, i bavili se zahtevnijim, ozbiljnim akademskim radom, sa stvarnim akademskim izazovima i ozbiljnom metodologijom.

Upravo zato su uvedeni standardi međunarodne verifikacije kao kriterijumi kompetentnosti
univerzitetskih nastavnika.

To je pravi put ili, kako kaže čuveni psihijatar Morgan Skot Pek, “Put kojim se ređe ide”.

 

 

 

Happy
Happy
100 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Leave a Reply

Your email address will not be published.