Breaking News

Ajhman i tranziciona pravda

0 0

Završna igra  režima je počela. Njeni obrisi i struktura jasno se naziru. Protesti koji su započeli blokadom saobraćajnica 27.  novembra 2021. pokazuju način na koji će Vučić biti oboren sa vlasti, i predsednik pokreta “Oslobođenje”, Mlađan Đorđević, je tu u pravu. Vučić neće biti oboren na izborima, nego građanskom neposlušnošću, a ta neposlušnost je započela ove subote.

Imajući u vidu stepen nezadovoljstva građana, ali i očiglednu nespremnost režima da sa vlasti ode dobrovoljno, veliko je pitanje da li će režim uopšte dočekati na vlasti izbore u aprilu 2022., a ako ih dočeka, onda je izvesno da će ih pokrasti, a potom biti oboren protestima na isti način na koji je bio oboren Milošević.

Jer, Vučić radi sve ono isto što je radio Milošević.

I kao i Milošević, od koga je učio, Vučić misli da je pametniji i od Gabriela Eskobara, i od Krisa Hila, i od Entoni Blinkena, državnog sekretara SAD, i od Viole fon Kramon, evroparlamentarke nemačkih “zelenih” čija članica je sada novi ministar spoljnih poslova Nemačke.

Sve je to mislio i Milošević, a mislili su to i njegovi poltroni, kojih je bilo isto ovoliko koliko danas ima Vučićevih polrona. Ali istorija je učiteljica života.

Vuk dlaku menja, ali ćud nikada. Ipak je Vučić bio mali od palube “balkanskog kasapina” i od njega je dobio sve, i političke pozicije, i uverenje da je vlast sila, a ne legitimitet, da je moć u policiji, u štitovima, pendrecima, psima i konjima, a ne u razložnim argumentima i ljubavi i poštovanju prema građanima.

Možda najvažniji znak da je kraj režima počeo leži u činjenici da su njegovom predstojećem padu već počeli da aplaudiraju njegovi poltroni, navodni protivnici a u stvari poslušnici, kojima je sve dao, a privilegije koje su od njega dobijali toliko su upadljive da su sada najnepobitniji dokaz protiv njih.

Sve vreme su bili “na vezi” sa Vučićem i njegovom ekipom, dobijali su prilike da upravljaju javnim institucijama, da zapošljavaju koga su hteli, da krše zakon na sve moguće načine, da izvode višestruke prihode, i sada, kada znaju da je kraj počeo, oglašavaju se kevćući na Vučića i aplaudirajući “osbobođenju”.

Sve je, dakle, kako treba. Sve je na svom mestu za tranzicionu pravdu.

Građanska neposlušnost je pokazala da je Vučić nespreman mirno da siđe sa vlasti. I to je odlično.

Ona je pokazala ko su batinaši, ko vozi bagere na građane, ko vitla čekićima, letvama, ko hapsi demonstrante, koje novine i koji novinari pišu protiv pristojnih ljudi koji su izašli da brane svoju životnu sredinu od prodaje i svoje društvo od totalne diktature stranke čiji potpredsednik je Kebara.

Razgovarajući sa prijateljima širom sveta, uključujući i one sa kojma sam pisao knjige o tranzicionoj pravdi, susreo sam se sa pitanjem: “Da li imate imena svih koji su činili zulum u ime režima? Samo imena su potrebna.”

I to je suština. Jednostavno, osnovno pitanje.

Kada mediji sada izveštavaju da se privode ljudi koji su protestvovali, jedino relevantno pitanje je: “Koja su imena zamenika tužilaca koji su nalagali ta privođenja?”.

Koja su imena sudija koji su sudili protivnicima režima, pritvarali ih, oduzimali im decu, otvoreno nezakonito, maltretirali ih?

Koja su imena nosilaca izvršne vlasti, kojekakvih državnih sekretara i ministara, koji su marginalisali javne protivnike režima?

Kako se zovu oni koji su upravljali kriminalnim osnovnim i apelacionim sudovima u kojima je bilo najviše skandala?

Ko su oni koji su sprovodili teror na terenu prema siromašnim porodicama? Kako im je ime?

Jedino što je bitno, to su imena. Bez imena, promena neće biti. Jer, Vučić je politička prošlost, mada će on i njegovi prirepci, dezerteri u lažnim uniformama i glavate spodobe koje se razumeju i u vojsku, i u socijalni rad, i u poštanski saobraćaj, pokušati sve da odlože neminovno. Oni su politička prošlost.

Pretnja je u zločincima koji su radili za njih.

Kada je, posle Holokausta, Izrael započeo lov na zločince koji su radili za Hitlera, jednog od “arhitekata konačnog rešenja” uništenja jevrejskog naroda, Adolfa Ajhmana, pronašli su u Buenos Airesu, u Argentini.

Glumio je porodičnog čoveka koji je radio u fabrici Mercedes Benc u Buenos Aiersu, svaki dan je odlazio na posao i vraćao se u isto vreme, istim autobusom. Ali virus zla koji je nosio taj čovek razrastao se i u Argentini. Učestvovao je u podzemnom nacističkom pokretu u kome je, i dalje, pozivao na uništenje Jevreja i na njihovo “pretvaranje u sapun”.

Pripadnici izraelskog Mosada su ga uhvatili na povratku sa posla, držali 10 dana u Buenos Airesu, a potom avionom kompanije El Al prebacili u Jerusalim, gde mu je pred očima svetske javnosti suđeno.

Svaki totalitarni režim ima svoje Ajhmane, a osnovna greška 5. oktobra 2001. godine bila je što nije bilo 6. oktobra, to jest što Ajhmani Slobodana Miloševića, koji su sada na vlasti i koji se ljuljaju, tada nisu pohapšeni i procesuirani i osuđeni, ili bar lustrirani.

Ta greška se ne sme ponoviti Srbiji, a izvesno se neće ponoviti Sjedinjenim Državama, koje posle postavljenja Gabriela Escobara za izaslanika za Balkan dobro poznaju prilike.

Korumpirani batinaši, ljudi koji bacaju žene preko bankina, koji voze bagere na demonstrante i nasrću na pristojne gradske ljude letvama i čekićima, razni Belivuci ovog režima, korumpirani i poslušni tužioci koji nalažu privođenje pristojnog sveta, koji poslušno izvršavaju naloge još korumpiranijih šefova, najgori propaliteti na čelu apelacionih sudova, brljavci i ponavljači koji pravni fakultet nisu mogli da završe za manje od deceniju i sa prosekom većim od 6, pijani polusvet u krivičnim sudnicama osnovnih sudova, korumpirane SNS diletantkinje u parničnim referatima istih tih osnovnih i apelacionih sudova, svi ti ljudi su Ajhmani ovog režima. Postoje i časni tužioci, časni predsednici sudova, časne sudije, na svim nivoima pravosuđa. Ali njih je jako, jako malo. I ističu se svojim postupcima otpora prema nasilju nad protivnicima režima. Otpora diktatu. I o tome postoje tragovi. Uvek postoje tragovi. “Tragovi su mnogi do pećine”, reče Vladika Petar II Petrović.

Jedino pitanje je možemo li sačuvati Vrhovni kasacioni sud, i osnovnu strukturu institucija sa bar 10-20% pristojnog sveta, ako te institucije žele da se sačuvaju i ako ne budu postupale kao i ostali deo nižeg ešalona vlasti.

Nadam se.

To će zavisiti od samog Vrhovnog kasacionog suda, koji sigurno i sam prati kraj režima.

Srbija je puna Ajhmana. I svojevrsna denacifikacija Srbije posle pada fašističkog režima je imperativ svih imperativa.

Potrebno je da se posle pada režima koji je počeo odmah formira Ustavotvorna skupština, da se počne rad na izradi novog Ustava, da se raspuste institucije koje su podržavale ovakvo stanje, i da se uvede Zakon o tranzicionoj pravdi, postavi Tranzicioni tužilac za politički i pravosudni kriminal, i da se sprovede hitna, oštra i obuhvatna tranziciona pravda, paralelno sa procesom detaljne i obuhvatne lustracije.

Tek tada će biti moguće pristupiti formiranju novih institucija.

 

Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Leave a Reply

Your email address will not be published.