Breaking News

Uništavanje i poslednjih ostataka institucije Zaštitnika građana

Sadašnji Zaštitnik građana, Zoran Pašalić, svojim nestručnim i neobjektivnim radom, a pre svega svojim nekritičkim i pristrasnim odnosom prema državnim organima i vladajućem režimu izazvao je takav animozitet u javnosti da je svojim postupanjem srozao ugled institucije Zaštitnika građana toliko da tu instituciju javnost danas doživljava kao deo režima Aleksandra Vučića, koji treba da bude demontiran zajedno sa tim režimom.

Kako je Zoran Pašalić postigao to da to te mere unizi i sroza imidž Zaštitnika građana? Pa na nekoliko načina.

Prvo, Pašalić je prilikom demonstracija pretrošlog leta, kada je policija tukla ljude koji su demonstrirali ispred Narodne skupštine dok su sedeli na klupama u Pionirskom parku, davao izjave kako “policija nije zloupotrebila svoja ovlašćenja” i otvoreno je opravdavao akcije režima, dok se uopšte nije oglašavao o hapšenjima naučnika koji su bili prisutni na demonstracijama, niti je išta preduzeo da ih zaštiti, nego je to činila javnost.

Drugo, Pašalić se nije jasno i decidirano oglašavao ni kada je režim hapsio srednjoškolce, pa su nastavnici i drugi učenici istih srednjih škola demonstrirali pred policijskom stanicom, tražeći puštanje svog druga iz ćelije.

Treće, u brojnim slučajevima zloupotrebe dece, slučajevima seksualnog nasilja i trgovine starateljstvima i hraniteljstvima, koji su fenomen epidemijskih razmera u Srbiji, Pašalić je pokretao navodne “postupke kontrole” centara za socijalni rad, ali su se oni uglavnom, osim u vrlo retkim slučajevima, završavali zaključkom njegove saradnice Jelene Stojanović, zadužene za ovu materiju, da “nije bilo nepravilnosti”, a da su ta deca, i ti roditelji, eto, valjda, nesrećni, pa treba da se pomire sa svojom sudbinom u rukama kriminalnih centara za socijalni rad i sudova.

Četvrto, Pašalić skriva svoje kvalifikacije, pa tako odbija zahteve po osnovu Zakona o informacijama od javnog značaja da dostavi podatke o tome kakav mu je uspeh bio na studijama, koliko je studirao, sa kolikom prosečnom ocenom je završio Pravni fakultet, i ima li ikakve druge kvalifikacije koje ga preporučuju za funkciju Zaštitnika građana osim šestica na studijama Pravnog fakulteta dužim od decenije.

Peto, Pašalić pokazuje zaprepašćujuće neznanje i “saopštenjima” koje on i njegovi drugari objavljuju na internet prezentaciji Zaštitnika građana, pa je tako nedavno, u saopštenju u kome se oglašava o predlozima za primenu smrtne kazne u sistemu tranzicione pravde u Srbiji posle smene režima panično komentarisao temu za koju niti je nadležan, niti o njoj, očigledno, bilo šta zna. Tada je, između ostalog, pokazao da ne poznaje ni pojmove ljudskih prava, ljudskog dostojanstva, prava na život, kao ni relevantnu literaturu koja se izučava na prvoj godini Pravnog fakulteta, na predmetu Uvod u pravo.

Zaštitnik građana, kako se čini iz medijskog izveštavanja, sistematski izbegava da kontroliše državne organe u situacijama u kojima bi mogao da dođe u sukob sa izvršnom vlašću, a kontrolu obavlja u nebitnim i marginalnim slučajevima.  Slučajevi koje on. Izbjegava da kontroliše, a koji su najvažniji, uključuju pedofiliju, trgovinu decom, Jovanjicu, Krušik, plagirane diplome, slučaj Belivuk. On konstantno svojim postupanjem i javnim istupanjem, posebno objavljivanjem saopštenja koja deluju kao da su “pokupljena” iz tabloidne štampe, pokazuje da za više godina obavljanja funkcije Zaštitnika građana još nije naučio šta su mu nadležnosti.

Institucija Zaštitnika građana treba da bude stručni organ koji će voditi vrstan stručnjak, čovek sa kvalitetnim kvalifikacijama, ekspert za ljudska prava, koji se ne stidi da javno pokaže svoju fakultetsku diplomu. To mora biti čovek koji je intelektualac, gospodin, koji predstavlja otelotvorenje standarda dostojanstva i ugleda u koje su ugrađene one vrednosti koje Zaštitnik građana simbolizuje.

Sama institucija Zaštitnika građana podrazumeva da njome treba da rukovodi osoba koja je nezavisna od izvršne vlasti i bezbednosnih struktura, koja agresivno i ažurno ispituje kriminal i zloupotrebe u radu organa izvršne vlasti, koja je, kao što i ime te institucije kaže, na strani građana, a ne na strani režima od koga građane valja štititi.

Ta institucija mora da se drži svojih zakonom definisanih nadležnosti, što znači da ne bi smela komentarisati sudska pitanja, pogotovo ne složena pitanja poput smrtne kazne, i pogotovo ne na amaterski i neinformisan način.

Etika je sama srž u radu institucije Zaštitnika građana, pa bi u tom smislu bilo potrebno da ključne uloge u njoj nose etičari, a ne loši pravnici i ljudi čije kvalifikacije su na samom minimumu zakonom propisanih.

Zaštitnik građana treba da štiti građane svojim znanjem, međunarodnim ugledom, integritetom od koga će vlast zazirati, a ne da se dodvorava izvršnoj vlasti, sakriva podatke o sebi, i da pokušava da izbegne pitanja o svojoj stručnosti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *