Breaking News

Šta su argumenti za uvođenje smrtne kazne

U toku proteklih meseci, u raznim istupanjima, izneo sam stav, zajedno sa pojedinim kolegama, da je u Srbiji, posle uspostavljanja sudova za politički i pravosudni kriminal, što je predlog profesora Vojina Rakića i pokreta “Novi 6. oktobar” koji su preuzele sve opozicione stranke, potrebno uvesti smrtnu kaznu na period od 20 godina, i to za one zločine kojima su članstvo u vladajućoj vrhuški ili povezanost sa tom vrhuškom zloupotrebljeni da se ugrožavaju ranjivi (posebno deca) i protivnici režima.

Prvi i najlogičniji kandidati za smrtnu kaznu stoga bi bili oni zbog čijeg nemoralnog rada se tranziciona pravda i uvodi, a to su, pre svega, sudije, tužioci, socijalni radnici i oni koji kapilarnom ili otvorenom saradnjom sa režimom profitiraju, istovremeno gušeći kritiku režima ili direktno napadajući i preteći kritičarima režima.

Dakle, potrebno je da se smrtnom kaznom kazne sudije koje su zloupotrebljavale svoju funkciju naočigled javnosti, tužioci koji su postupali oštro protiv protivnika režima ili siromašnih građana, a slabo ili nikako protiv pripadnika i simpatizera režima, i socijalni radnici i ostali akteri u sistemu socijalne zaštite koji su trgovali decom, starateljstvima, hraniteljstvima i usvojenjima, kao i oni koji su ljudima otimali bebe u porodilištima i izdavali lažne umrlice.

Na prvi pogled, ovi stavovi mogu naići na slaganje ili na neslaganje, što i jeste slučaj, kao i sa predlogom bilo koje vrste kazne.

O tim pitanjima su napisane stotine doktorskih disertacija, vodi se debata danas u SAD, u kojoj 8 saveznih država ima i redovno primenjuje smrtnu kaznu, a kada ta pitanja pokrene neko ko je u Srbiji lično bio inicijator i učesnik u procesu ukidanja smrtne kazne, poput moje malenkosti, onda bi valjda to trebalo da ima značenje predloga javne politike.

Argumenti za i protiv smrtne kazne su jasni, i oni u pojedinim društvima pretežu na jednu ili na drugu stranu zavisno od društvenih okolnosti. U Srbiji je jasno da pretežu na stranu uvođenja smrtne kazne jer je to najradikalniji način opraštanja društva od onih koji na najradikalniji način ugrožavaju ključne društvene vrednosti, one koje konstituišu sam identitet zajednice.

Međutim, umesto akademske diskusije, naišao sam na neobične reakcije.

Na pretnje.

Javne.

Od strane onih koji o smrtnoj kazni ništa nisu napisali, očigledno malo toga znaju, ali zato “imaju mišljenje”.

Tako to izgleda u Vučićevoj Srbiji.

Kao i u većini psihoterapeutskih situacija, kada neko reaguje na izrečeni stav drugog agresijom, to govori o unutrašnjim problemima.

To je ona zanesenost vlasti o kojoj sam pisao, ona patologija uniženog uma, da parafraziram Hegela, koja razume samo brutalnost i kaznu.

Za razliku od psihoterapeutskih situacija, u traznicionim situacijama u kojima se očekuje kraj režima, to govori o nužnoj potrebi za lustracijom, a verovatno i za tranzicionom pravdom.

Moramo se nazivati imenom i prezimenom, jer kao društvo smo došli do dna zbog novca, ličnih kompleksa i sitnih privilegija. Pribegli smo kriminalnim metodama ophođenja.

Upravo u takvim okolnostima radikalna tranziciona pravda i jeste neophodna.

Upravo su ti maniri najsnažniji argumenti za uvođenje smrtne kazne i eksplozivne, brze i efikasne tranzicione pravde.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *