Breaking News

Smrtnu kaznu vratiti na 20 godina

 

2003. godine bio sam, na inicijativu tadašnje demokratske vlade, član posebne radne grupe za izmenu krivičnog zakonodavstva koja je uradila dve stvari.

Prvo, to je radna grupa koja je u srpskom krivičnom zakonu tog vremena ukinula smrtnu kaznu, kao necivilizacijsku, neevropsku praksu bivše komunističke države.

Drugo, to je bila radna grupa koja je prvi put u srpski krivični zakon uvela dela korupcije, po kojima su uhapšeni neki sudije i tužioci, a koju je naredna radna grupa, posle smrti Đinđića, brže bolje ukinula i izbrisala iz krivičnog zakonodavstva.

Doktorirao sam na temi teorije kazne na jednom od po tome najčuvenijih univerziteta u svetu,  i tu knjigu, protiv smrtne kazne, objavio u Velikoj Britaniji.

Radio sam na planu borbe protiv smrtne kazne više nego iko u ovoj zemlji.

I sada na osnovu celog tog iskustva mogu da kažem da je neophodno uvesti smrtnu kaznu na ograničeni period od 20 godina posle kraja Vučićeve vlasti, da bi se iz javnog prostora i iz društva eliminisali izvršioci najstrašnijih i dugoročno nerešivih krivičnih dela, poput organizovane trgovine decom, starateljstvima, hraniteljstvima i usvojenjima, kao i oni koji su učestvovali u dubinskoj korupciji sudstva i tužilaštva.

Ova vrsta tranzicione pravde mora se uvesti uz prethodni sporazum sa međunarodnom zajednicom kojim će se omogućiti tolerancija EU prema tranzicionom periodu od 10 godina za suđenja i izvršenja smrtnih kazni prema svima onima koji su izvršili najteža krivična dela u sistemu socijalne zaštite, koji su trgovali ukradenim bebama građana Srbije, koji su trgovali i danas trguju starateljstvima nad maloletnom decom, hraniteljstvima i usvojenjima kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Brojnim gostovanjima na režimskim medijima ljudi koji su rukovodili procesom usvojenja i inspekcijom ministarstva nadležnog za kontrolu centara za socijalni rad, pre svega Dragan Vulević, načelnik inspekcije Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i njegov naslednik Vukota Vlahović, ukazali su na praksu oduzimanja dece od roditelja koja je sasvim na tragu krađe beba od prethodnih nekoliko decenija. Ministarstvo nadležno za centre za socijalni rad čak je, protivno nalozima Zaštitnika građana, zadržalo obavezno uputstvo centrima za socijalni rad da oduzimaju decu siromašnih roditelja koja rade, umesto da tim ljudima obezbede pomoć tako da njihova deca ne moraju da rade.

Viša tužilaštva koja su nadležna za procesuiranje ovih zloupotreba u centrima za socijalni rad i institucijama socijalne zaštite zataškavala su predmete i odbacivala krivične prijave. Nije uhapšen ni jedan socijalni radnik zbog trgovine decom.

Isto se odnosi na porodične referate osnovnih sudova, u kojima postoji raširena koruptivna mreža saradnje pojedinih sudija sa organizovanom kriminalnom mrežom iz centara za socijalni rad.

Nalogom Poverenika za informacije od javnog značaja obezbeđeno je pribavljanje nekih od kvalifikacija radnika centara za socijalni rad iz Beograda. Lično sam, po nalogu poverenika, dobio diplome socijalnih radnica Davorke Filipović i Vesne Popović iz GCSR Odeljenje Savski venac, iz kojih se vidi da je Davorka Filipović, psiholog ovog centra za socijalni rad, studirala psihologiju 14 godina, dok je Vesna Popović studirala defektologiju 10 godina. Ni jedna ni druga nemaju nikakve psihoterapeutske kvalifikacije, a njihov prosek ocena tokom studija je izbeljen kako se ne bi video.

Ovo je slika obrazovne strukture ljudi u centrima za socijalni rad o kojima se piše kao o leglima teških zloupotreba i organizovanog kriminala u trgovini decom.

Život jednog deteta vredi više nego ceo svet.

Koliko vredi sloboda jednog deteta i njegovo pravo na identitet?

Koja kazna osim smrtne može obezbediti moralnu i pravnu “tranziciju” posle ovakvih ljudi i ovakve prakse?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *