Breaking News

Čekajući zastavnika u centru za socijalni rad

Kada sam bio u vojsci, služeći godinu dana pešadiju po Bosni, u vreme bivše SFRJ, naišao sam na razne ljude u toj vojci, među kojima je bilo onih koji su ostavili utisak za ceo život, a i mnogo onih koje inače nikada ne bih sreo, niti bih želeo da ih sretnem.. Među ovim drugima se isticao izvesni Zajko, stariji vodnik, tada u svojim kasnim četrdesetim ili ranim pedesetim godinama, koji je, kada sam ga upoznao, već desetak godina bezuspešno pokušavao da položi ispit za dobijanje čina “starijeg vodnika prve klase”. Pričao mi je da mu je kost u grlu na ispitu predstavljalo pitanje “tenk”! Nikako nije mogao da odgovori koliko točkova ima tenk.

Ovo pitanje je rešeno jednom prilikom kada je, po ko zna koji put, izlagao svoju traumu u “karijernom napredovanju” u svojoj kancelariji, pred jednim civilizovanim, finim zastavnikom, Hrvatom po nacionalnosti. Zajko je penio o svojoj muci, držeći mene, kao neomiljenog vojnika, u stavu mirno, jer u to vreme me je, ko zna iz koga razloga, bio pozvao na “raport”. Slušajući ga, zastavnik je, lapidarno, prokomentarisao: “Zajko čoveče, zar nikada nisi pogledao kroz prozor? Pa vidiš li trofejni tenk na travnjaku ispred nosa, tu prolaziš svaki dan poslednjih 25 godina? Prebroj točkove čoveče!”

Zajko je delovao zapanjeno. Otvorio mu se horiznot inovacije. Delovalo je da se tog trenutka njegov život promenio, ali to je bila varka.

Avaj, nedugo potom Zajko je ponovo pao ispit na pitanju “tenk”, i te veceri je bio posebno surov prema nama vojnicima.

Sećam se da je tu noć dva puta dolazio na stražarsko mesto na kome sam, po ciči žimi, stražario sa drugim vojnikom, Vitom iz Slovenije, i da je, po svom običaju, pokušao da nas uhvati neoprezne prilazeći bez lozinke, što je strogo zabranjeno, jer čuvali smo magacin oružja.

Vitu, inače tolerantnom, veselom momku, pukao je film. U jednom trenutku, Vito je doviknuo našem vučjaku Reksu: “Drž ga Reks!”. Životinja, naučena na Vitovu komandu, bez zvuka, bez laveža, samo je poletela po snegu. Čuo se tup udar tela psa o telo čoveka i urlik.

Reks je bio utreniran da obori ali ne da grize bez dodatne komande: “Grabi Reks!”.

Potrčali smo za psom i videli Zajka na leđima u snegu, užasnutog od psa koga je inače dobro poznavao, dok ga je Reks, sjajnim očima, stojeći sa tri noge na njemu a jednom na snegu pored njega, režeći gledao u oči sa otprilike 20 centimetara razdaljine.

Vito je povikao psu komandu da se povuče i, glumeći iznenađenje, počeo da se izvinjava Zajku.

Očekivali smo kaznu, produženje vojnog roka, smicalice tog podlog, nesposobnog podoficira, iako je Vito, kao kerovođa, postupio strogo po Pravilu službe.

Ali Zajko do kraja našeg vojnog roka više nikada, ni jednom vojniku, nije pokušao da se prikrade dok je na straži, sa namerom da mu napakosti.

Zajko je posebno prema meni imao zazor, jer sam pre služenja vojnog roka upisao filozofiju.

Smatrao je to krajnje sumnjivim i subverzivnim znakom za jednog socijalističkog samoupravnog vojnika, i zvao me je “filozof”, te je koristio svaku priliku da me pošalje na stražu mimo pravila, duže i teže nego što je bilo dozvoljeno.

Oslovljavajući me kao “filozof”, tu reč je izgovarao sa sličnom dikcijom i emocijama kao što bi izgovarao, recimo, reč “izdajnik”, ili “intelektualac”. Osim toga,  nije mu bilo simpatično ni to što mi je deda bio sveštenik i što je, progonjen od Nemaca, bio logoraš u Dahau i Mauthauzenu, preživevši sve to. Moj deda me je posećivao u vojsci, i jednom prilikom je Zajku, koji mu se žalio na mene jer me je uhvatio da “agitujem protiv Štafete mladosti”, podviknuo rečima: “Mladiću! Prestani da govoriš gluposti! Izlazi napolje!”. Zajko je, pred starcem, izašao iz sobe za posete, pred očima kapetana, svog nadređenog oficira, koji se smeškao, ali to poniženje nije zaboravio.

Ni Vita nije voleo, iako Vito nije bio student filozofije. Valjda nije voleo Slovence, jer su oni bili pokrenuli celu priču o ukidanju štafete. Ko će ga znati.

Posle nekoliko meseci, u našoj kasarni pojavio se jedan zastavnik, po imenu Branimir, koji je, umiven, očešljan i uredno obučen u dobro zategnutu uniformu, delovao kao da je u blažujsko blato sleteo nekim svemirskimi brodom. Po činu nadređen Zajku, okupio nas je, zbunjene, zaplašene klince od 19 godina, i počeo nasumično da nas bira. Od nas 100 i nešto, odabrao je 20.

Naređeno nam je da se ukrcamo u kamion i krenemo sa njim. U toj grupi našli smo se i Vito i ja.

Posle par sati vožnje uz planinu, stigli smo u jednu karaulu, po imenu Ušivak, na vrhu Bjelašnice, gde smo se iskrcali ispred kompleksa malih zgrada uređenih “kao u Švajcarskoj”: čisto okrečene, sa zavesama na prozorima spavaonica, sa borovima ispred, terenom za košarku, uređenim magacinima, malim ribnjakom.

Kada smo ušli u spavaonice od po 6 kreveta, 3 puta po 2 na sprat, posle spavaonice od 200 kreveta u Blažuju, pored Sarajeva, osećali smo se kao da smo u hotelu. A još kada smo čuli da postoje tuševi koje možemo da koristimo kad god hoćemo van dužnosti, dakle možemo da održavamo higijenu, našoj radosti nije bilo kraja.

Sa širokim licem, blistajući od ponosa, zastavnik Legin se pojavio pred nama i pitao: “Šta je, jeste li već mislili da vas vodim u neko prostačko mesto? Ovde smo fini i civilizovani. Posle podne nema oficira, vi održavate red. Zato sam vas i birao.”

Neko je podigao ruku, i kada je dobio reč pitao ga je kako je znao koga da izabere.

Legin se blago osmehnuo (zapamtio sam tog čoveka po tom dobronamernom osmenu) i rekao: “Pa po facama, vojniče! Svi imate sve zube, niko od vas nema krivični dosije, i ne kliberite se dok govorim!”

Pre izvesnog vremena, na svoju nesreću, sa svojih pedeset godina, imao sam prilike da se malo krećem po centrima za socijalni rad, i po za njih izvršnim vlastima, srećući ljude, isto kao i u vreme mladosti, u vojsci, od kojih mnoge nikada ne bih želeo da sretnem niti bi nam se putevi ukrstili. Delovalo je da su svi u srodstvu sa Zajkom.

Gledao sam oko sebe, osećajući neodoljiv “de ža vi”: u tom užasu, noktima, zubima, smradovima, coktanjima i beskrajnoj samouverenosti žutih kaiša sa crnim cipelama i neokupanih ljudi i žena u blatnjavim belim patikama koji drže “kolegijum”, koji je više ličio na razbojnički skup, nego na državnu ustanovu, osvrtao sem se, nadajući se pojavi: Branimira Legina.

I još ga čekam. Legina sa osmehom, pristojnog, čistog, neoznojenog, vaspitanog, sa osmehom koji će, ovoga puta, svima ovima koji škrguću, bljuju, trpaju evre po masnim džepovima, namiguju i puće se, tiho i oštro reći: “Mrš u kamion!”

A taj kamion neće ići u Ušivak, nego na mesto prevaspitavanja i, ako je potrebno, prisilnog civilizovanja i upristojavanja.

Pojava Legina u mojoj svesti, još od vojničkih dana, povezana je sa disciplinom, čistoćom, redom, civilizovanošću i brižljivim cvetanjem bešte, Božje bašte reda, mira i poretka među ljudima, kakvu je Legin gajio u toj oazi u komunističkom neredu JNA.

Čekajući Legina, u tom socijalnom groktanju, šištanju i podvriskivanju bezbrojnih Zajka, ljudi kojima je Božja bašta poslednje mesto na koje bi želeli da stignu, na kraju shvatih.

Pre Božje bašte, mira i reda, pre Legina kao čuvara tog reda, dolazi Vito.

I Reks.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *